Зашто су дијагнозе поремећаја пажње и хиперактивности данас вишеструко присутније него пре 20 или више година. Јесу ли се променила деца, наша перцепција или дијагностички критеријуми?
У емисији Жена за сва времена говорила је педагог Снежана Голић која каже да разлику између несташног детета и оног које има АДХД можемо уочити по томе што је дете које има АДХД оно које једноставно не може да се умири, коме тело не мирује иако би оно само то можда желело. Али упозорава да дијагнозу може дати само стручњак, односно психијатар.
Такође, тврди да систем који имамо данас није прилагођен деци, већ да је он, хтели ми то да признамо, много строжи него што је био док је она сама одрастала.
”Хтели ми то да признамо или не, није тачно да је у школи данас блаже. То што се сад уписује у дневнике, никада се није уписивало. То су наставници решавали, а не уписивали у дневнике.” – истиче Снежана Голић.
С овим се слаже и психолог Снежана Анђелић.
„Ми смо направили поље за дијагнозе. Зашто? Зато што смо направили систем у коме већина деце неће добро функционисати. Ево ја сам прва која не би могла да функционише у таквом систему. Не могу никог, па ни себе да слушам пола сата, а камо ли неког другог како прича, прича… Нема интерактивне наставе, нема могућности померања и шетње у простору. Нема радионичарског рада, нема креативности… Па сви ћемо имати дијагнозе кад седимо на таквим часовима.” – каже Анђелић.
Додаје да деца у оваквом школском систему губе креативност јер је креативност, заправо, слобода. А ако им оспоримо сваку слободу, убили смо им креативност.
”Друго, деца која су иоле интелигентнија она ће бити захтевнија. И ми ћемо њих одмах да дијагностикујемо или са хиперактивношћу или поремећајем пажње или ће добити етикету да је неваспитано. Крајње је време да направимо реформу образовања која ће бити у складу са потребама деце.” – истиће психолог Снежана Анђелић.
Селена Трифуновић, музикотерапеут, која ради у Белгији са децом која имају неку од ових дијагноза каже да је тачно да наш систем треба мењати, али да при угледању на запад треба пазити да не пређемо границу која је, како каже, можда већ одвела децу у неку другу крајност у тим развијенијим земљама.
”Управо због тих проблема са пажњом о којима говоримо, деца у Белгији имају јога лопте на којима седе како би могли да скакућу ако им је то потребно. Затим на ивицама стола имају гумене заштите да могу да ударају ногама, ту су им и некакве лоптице за смиривање, као и слушалице, за случај да их ометају звуци из окружења. Треба ипак бити пажљив да се не претера ни у креирању тог окружења које ће пратити дете.” – истиче она додајући да она, као васпитач, не може да каже да неко дете не треба да седи на јога лопти већ да тај импулс које оно има треба да се усмери на другачији начин.
”То је врло танка нит, где морате бити врло пажљиви” – каже Трифуновић.
Говорећи о утицају који родитељ има на дете, без обзира на то да ли је оно уредног развоја, Анђелић каже:
”Моје искуство је да су најгора деца савршених родитеља. Верујте ми. То су најозбиљнији проблеми такве деце где је све по протоколу, све на време, све се зна. Деци је потребно да виде да и ми родитељи грешимо. И онда даје себи дозволу да и они то смеју. Кад виде да није све савршено, али да се трудимо да живимо један ѕдрав живот колико је то могуће и да смо опуштени у томе.” – рекла је Снежана Анђелић.












Jezivo je da jedan psiholog izjavi da ne može nekoga da sluša pola sata, pa sram vas bilo psiholozi ! Da , mogli smo da slušamo pola sata i mora se naučiti da se sluša pola sata , ko ne može da izdrži treba da se leči uključujući i ove psihologa!
Слажем се! Из текста произилази да деца само немо седе ,слушају и не учествују. И по чему су деца у школи изгубила слободу? Волела бих неки аргумент да прочитам на основу ког је изведен тај закључак? Слобода подразумева и обавезе.
Оно што се у оваквим текстовима представља као „брига за дете“ у стварности је интелектуално одустајање од саме идеје образовања.
Основна грешка саговорника није педагошка, већ логичка: они школу тумаче из перспективе осећаја, а не из перспективе резултата. Школа, међутим, не постоји да би била пријатна, већ да би била делотворна. Њена сврха није да симулира живот без напора, већ да припреми дете за стварност која напор подразумева.
Теза да је данашња школа „строжа него некада“ не издржава ни најелементарнију проверу. Ако је систем заиста строжи, где су онда резултати? Како је могуће да генерације са „строжим“ условима показују слабије знање, мању функционалну писменост и све лошије резултате на међународним тестирањима? Строгост која не производи знање није строгост, већ административна симулација реда.
Посебно је проблематична теза да је немогуће „слушати пола сата“. Управо ту се разоткрива суштина проблема: није питање да ли је то тешко, већ да ли је неопходно. Концентрација није природно стање које се подразумева – она је вештина која се развија. Ако школу прилагодимо тренутном нивоу пажње, уместо да пажњу развијамо, онда смо институционализовали инфантилност.
Када се као аргумент наводе јога лопте, слушалице и „простор за шетњу“, онда је јасно да се више не говори о образовању, већ о терапијском окружењу. Школа није сензорна лабораторија у којој се сваки импулс одмах задовољава, већ место где се импулси обликују и усмеравају. У супротном, добијамо генерације које могу да функционишу само у условима потпуне адаптације окружења њиховим слабостима.
Позивање на „Запад“ у оваквим текстовима је селективно и површно. Најуспешнији образовни системи не почивају на опуштености, већ на високој структури, јасним критеријумима и захтевности. Узимати за пример маргиналне или експерименталне праксе, а игнорисати врхунске резултате најбољих школа, није анализа – то је идеолошки избор.
Посебно је опасна теза да ће „интелигентнија деца“ бити проглашена проблематичном ако не могу да се уклопе. Истина је управо супротна: интелигенција се најјасније испољава у способности концентрације, истрајности и савладавања захтева. Систем који не тражи ништа, не може да препозна ни вреднује ништа.
На крају, иза читаве приче о „креативности“ крије се једна озбиљна замена теза. Креативност није одсуство ограничења, већ способност да се унутар ограничења створи нешто ново. Без знања, дисциплине и напора, креативност се своди на импровизацију без вредности.
Ако школу сведемо на простор у коме се деца осећају пријатно, али не напредују, онда нисмо реформисали образовање – већ смо од њега одустали. И тај вакуум неће остати празан: попуниће га приватни системи за оне који могу да плате, док ће већина остати у институцијама које више не образују, већ само чувају.
То није педагогија. То је социјална селекција под маском бриге.
Bravo, ono što je najžalosnije jeste da je to trend koji sada prodaju psihologozi , očigledno u toj emisiji nije bila ni jedna zdravorazumna osoba koja bi rekla ovo što ste vi rekli i nažalost sve je manje takvih osoba.
skola uopste nije toliko bitna. naucimo decu da budu samosvesna,vesela,da se bave jos necim sem skolom,da imaju porodicu koja ih docekuje kuci s osmehom i sve ce biti ok! moramo malo da opustimo decu a ne da im nabijamo tenziju
U nastavi sam provela 25 godina života, pa mi se čini da sam kvalifikovana da nešto kažem na temu, parafraziram, kuda ide školstvo u Srbiji.
Čini mi se da smo, kao nikada do sada, u nekom stanju zbunjenosti. Treba pomiriti nekoliko stvari, da bi državna, da kažem narodna škola, bila što bliže potrebama osnovnog i stručnog obrazovanja. A to su dve različite stvari. Prvo, dakle, koncenzus o tome, koji su ciljevi i željeni ishodi osnovnog obrazovanja. Zatim, shodno tome, kreiranje planova i programa. Ali, i ako smanjimo obim nastavnog gradiva, nije gotova priča. potrebno je uzeti u obzir inkluziju, koja je do sada pokazivala veoma skromne rezultate.
Jer, kada se setimo da čas traje 45 minuta, koliko jedan nastavnik ima vremena da sprovodi individualizovanu nastavu? Pa, skoro da ga i nema. Siromašne državne škole sa svojim enterijerima koji podsećaju na mučilišta (drvene klupe koje cepaju garderobu, loša opremljenost kabineta, koji jedva mogu da se nazovu tim imenom i nedostatak puno toga da bi škola bila savremena i privlačna za đake), neusklađeni kriterijumi ocenjivanja, a pre svega, velike razlike među kolegama u zahtevima koje postavljaju učenicima i u kvalitetu izvođenja nastave. . . Odakle početi i koji su realni ciljevi? Ta pitanja su za najveće stručnjake u obrazovanju i tu moraju da budu uključeni autoriteti iz svih oblasti, direktno i indirektno povezani sa obrazovanjem. Dakle, država je na potezu! Prvo na dnevnom redu mora da bude vraćanje dostojanstva prosvetnom radniku, pa sve ostalo…
Da li je „kamo li“ napisala ova phihološkinja (odvratne li reči) ili nazovi novinar? Imamo li polupismene stručnjake ili su polupismeni oni koji nam prenose vesti? Tekst nisam dalje ni čitala, pročitah dve – tri nebuloze i jednu pravopisno netačnu reč i nemam želju dalje da čitam.