Портпаролка Уније синдиката просветних радника Србије (УСПРС) Мирјана Гашић оценила је данас да наставници „не смеју да дозволе да им се понови прошла школска година“ и додала да ће један од највећих изазова током предстојећег полугодишта бити привикавање ученика на обавезе које их чекају.
Она је казала агенцији Бета да је прошла школска година била веома тешка и бурна, да су прекиди рада утицали негативно на мотивацију ђака и додала да се нада да ће предстојеће полугодиште тећи регуларно.
„Разумем младалачки дух и бунт, али ми морамо да кренемо са радом. Не смемо да дозволимо да нам се прошла година понови. Последице би биле веома озбиљне“, казала је Гашић.
Упитана какав је положај просветних радника након потписивања новог колективног уговора између синдиката и Министарства просвете, рекла је да се стање постепено побољшава и да је „сарадња са државом добра“.
„Све указује да ће доћи до испуњења наших захтева. Имали смо два повећања плата. Оформљена је и радна група која се бави преговорима са синдикатима. Надамо се да ће ускоро координатори е-дневника добити накнаду за тај рад“, казала је портпаролка УСПРС.
На питање какав је однос синдиката са новим министром просвете Дејаном Вуком Станковићем, казала је да су представници УСПРС углавном сарађивали са његовим помоћницима и сарадницима.
„Брзо добијамо одговоре и редовно имамо састанке. Оформљена је радна група са којом сарађујемо. Министар јесте личност која представља министарство и на крају све потписује, али много је ту његових помоћника и сарадника са којима ми сарађујемо“, рекла је Гашић.
По њеним речима, проблеми у образовном систему неће нестати само повећањем наставничких плата, али то јесте важан корак ка побољшању општег стања у просвети.
Оценила је да млади ретко уписују факултете који образују наставнике зато што мисле да је просвета недовољно поштована и лоше плаћена.
Додала је да осим наставника математике, хемије и физике школама фале и професори српског језика.
„Још пре две године направили смо једну стратегију помоћу које је могуће решити тај проблем. Наша идеја је да се предузме анализа потреба у просвети, али по регионима. На пример држава треба да понуди стипендирање студентима из Врања који ће студирати у Нишу или Београду и да се ти студенти након пет година врате да раде у Врању“, рекла је Гашић.
На питање како коментарише ситуацију у Петој београдској гимназији и непродужавање уговора наставницима који су активно учествовали у протестима, она је одговорила да су чланови УСПРС још почетком године упозоравали на ту могућност.
„Закон је неумољив и јасан. Директор има право по закону да бира запослене на одређено време које ће запошљавати. Нажалост, закон је такав и кад имате испред себе такав закон ви сте свесни могућих последица. Ми смо упозоравали све оне који су помало романтично и револуционарно размишљали. Било нам је јасно да ће то бити велики проблем и да ће последице бити катастрофалне по младе колеге које немају решења за стално“, додала је Гашић.
Рекла је да се нада да ће колеге које су добиле отказе ипак остати у просвети, да би велика штета била да ти људи напусте професију и да Министарство не сме дозволити да они одустану „јер ће то бити велики губитак по образовање“.
На питање какав је положај просветних радника у Србији у односу на регион, Бетина саговорница је изјавила да су плате наставника боље него у Македонији, али лошије него у Хрватској.
По њеним речима, држава каска за развијенијим европским земљама када је реч о проценту буџета који се издваја за образовање.
„Када држава распоређује буџет, одређују се приоритети. Када би држава одлучила да више новца уложи у образовање, то би био сигнал да је просвета кључна тачка тог друштва. Нама су потребни млади образовани људи који ће градити ЕXПО, стадионе и болнице“, додала је Гашић.
Извор: Бета
Изненађујуће добро речено од синдиката који је све до прошле године био прилично радикалан када је реч о незадовољству просветара. Овај одговор је трезвен и рационалан, треба, за почетак, то подржати. Доста је било штетних побуна.
Ипак, додао бих нешто што је овом приликом изостављено. То су три ствари:
1. Давно најављивано, а никад реализовано, питање платних разреда у јавном сектору. То би могло трајно, или макар на дужи рок, да реши питање зарада наставника.
2. Питање финансијске надокнаде за инклузивно образовање, што је наставницима пре више година наметнуто као обавеза, а никад није финансијски подржано. Узгред, огромна већина наставника нема адекватна медицинска и дефектолошка знања за теже случајеве, а од њих се очекују резултати. Тежак је то посао уколико хоћете да се посветите и томе, али и напредовању осталих ученика, да их не запоставите. У неким земљама, које су својевремено биле главни заговорници инклузије, од ње се одустало, или се постепено одустаје као од експеримента који није дао очекиване резултате.
3. На крају, примери који су понуђени као мотив држави да више издваја за образовање нису баш најсрећнији. EXPO лепо звучи и громогласно се најављује као пројекат века, али не могу а да се не запитам – који ће конкретну корист обичан грађанин имати од тога? За оно што зовемо „крупни бизнис“ јасно је да ће користи бити, али сведоци смо да претходних деценија умножавање богатства крупног бизниса код нас није дало оне резултате које иначе даје у развијеним земљама – а то је да цело друштво иде напред и да се повећава животни стандард свих.
Такође, ни изградња силних стадиона, када има приоритетнијих потреба, баш и не доприноси бољем животу обичног грађанина.
Што се болница тиче, то је потпуно у реду, и са тим треба почети што пре.
Оно што није речено, а требало би када се говори и о образовању, то је да треба максимално порадити на развоју оне гране за коју ова земља има одличне и трајне ресурсе, а то је пољопривреда. И то она прерађивачка која може донети велике приходе, удружена и повезана са великим парцелама.
Такође, образовање игра кључну улогу и у енергетици, као и „зеленој транзицији“ која је, колико год се некада неупућени подсмешљиво односили према томе, неминовност и императив времена које долази. Бог нас је наградио благословеном животном средином, треба је сачувати, а у исто време рационално користити све њене предности.
Слажем се да би репризирање школске 2024/2025 било доста погубно по знање, али подсећања ради кад је кренула корона и прекинута настава (настава на даљину није настава) изгубило се приближно колико и сад, а онда смо имали још једну целу ненормалну школску годину за коју сам сам израчунао да је имала 50 од планираних 180 радних/наставних дана, тако да наше блокаде свакако да нама наносе више штете него користи, али смо већ кроз ово прошли.