Ових дана сви пратимо наше ватерполисте и радујемо се њиховим победама.
Док гледамо са породицом, деца обично имају најзанимљивија питања. Па је тако једна девојчица јуче упитала – зашто никад, ни на једној утакмици, коментатор није жена?
И заиста, ако пажљиво слушате спортске преносе на домаћим телевизијама, врло брзо ћете приметити једно: глас који коментарише утакмицу без изузетка је мушки. Не говоримо овде о спортским новинаркама, водитељкама у студију или репортерима поред терена – већ о онима који током самог преноса воде публику кроз утакмицу, објашњавају игру, ритам, тактику, грешке и потезе.
У Србији, практично, женских спортских коментатора нема. Не у траговима, не у мањини – већ их нема уопште. А то већ престаје да буде случајност.
Није до снаге, ни до знања
Спортско коментарисање није физички захтеван посао. Не захтева посебну телесну спрему, снагу или издржљивост. Захтева знање, концентрацију, брзину размишљања, познавање правила, контекста и историје спорта, као и вештину говора. Све оно у чему жене могу бити потпуно равноправне – или боље.
Уосталом, жене су судије, тренери, селекторке, професорке спорта, аналитичарке. Има их у управама клубова, у спортским савезима, у науци о спорту. Има их и у медијима – али не за микрофоном током преноса.
Традиција јача од критеријума
Један од кључних разлога лежи у традицији. Спортско коментарисање се код нас деценијама посматра као „мушка професија“. Глас коментатора треба да буде „ауторитатван“, „сигуран“, „навијачки одмерен“ – особине које се у нашој култури често аутоматски приписују мушкарцима.
Када се такав образац једном устали, он се самоодржава: коментаторе бирају уредници који су одрасли уз мушке гласове; публика је навикла на мушке гласове; свако одступање се доживљава као експеримент, а не као нормална појава.
Страх од реакције публике
Не треба занемарити ни страх медија од негативних реакција. Искуства из других земаља показују да су жене које коментаришу спорт често изложене далеко бруталнијим критикама него њихове мушке колеге – не због грешака у коментару, већ због гласа, тона, пола.
У друштву које и даље има низак праг толеранције на родне помаке, уредници често бирају „сигурну варијанту“. А сигурна варијанта је – мушкарац.
Зачарани круг без првог корака
Посебан проблем је то што не постоји почетна тачка. Да бисте постали спортски коментатор, морате имати искуство. Да бисте имали искуство, неко мора да вам да прилику. Ако жене ту прилику никада не добију, онда се одсуство женских коментатора касније „правда“ тиме што их – нема.
То је класичан зачарани круг: нема их јер их нико не ангажује, а нико их не ангажује јер их – нема.
А свет иде даље
У многим земљама Европе и света жене већ коментаришу фудбал, кошарку, тенис, па и традиционално „мушке“ спортове. Публика се навикла. Глас коментатора више није питање пола, већ компетенције.
Код нас, међутим, још увек нисмо ни започели тај процес.
Питање које остаје
Ако жене могу бити врхунске спортисткиње, тренерке, судије и аналитичарке – зашто не би могле и да коментаришу утакмицу?
Чињеница да их нема уопште не говори о њиховим способностима, већ о границама система који споро преиспитује сопствене навике.
Можда је време да се запитамо: шта бисмо заправо изгубили ако бисмо чули и другачији глас током преноса – а шта бисмо могли да добијемо?
