Сутра, 27. јануара, у свим школама у Србији обележава се школска слава – Дан светог Саве. Тог дана нема редовне наставе. Уместо часова, у школама се одржавају свечане приредбе на којима ученици кроз рецитације, песме, драмске скечеве и игру приповедају о животу и делу Светог Саве, првог српског просветитеља.
На приредбама се традиционално пева и чувена Химна светом Сави – „Ускликнимо с љубављу“ – најстарија српска химна, настала још у осамнаестом веку, која представља симбол српског просветитељства и једну од најпрепознатљивијих песама у српској традицији.
Традиција прослављања Светог Саве као школске славе има дугу историју. Празник је први пут установљен за школску славу одлуком Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840. године, на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја из Крагујевца. Светосавска прослава се одржавала у свим образовним установама све до 1945. године, када је забрањена. После пола века прећутаног светосавског култа, 1990. године школска слава је враћена у српске школе и поново постала симбол образовања и просвећености.
Поред школских приредби, овог дана се традиционално одржава и Светосавска академија – централна државна свечаност коју организује Министарство просвете. Академија окупља просветне раднике, ученике и студенте, и на њој се додељује Светосавска награда за изузетне резултате у области образовања и васпитања.
Дан светог Саве није само празник – то је дубоко укорењен део српске традиције и културе, који обједињује веру, историју и просвету. Преко седам векова ова успомена повезује генерације, подсећа их да је образовање темељ слободе, а да је просветитељски дух Светог Саве вечно светло које води народ кроз историју. У школским ходницима мирише на славски колач, у ђачким рукама трепере свеће, а у срцима се буди свест да је учење најплеменитији пут.
Свети Сава – просветитељ кроз векове
Растко Немањић, син великог жупана Стефана Немање, рођен је крајем XИИ века у времену када је српска држава тек учвршћивала своје темеље. Као најмлађи син владарске породице, имао је загарантовану будућност пуну моћи и богатства. Ипак, већ у младости осећао је тежњу ка нечем вишем. Са седамнаест година, напустио је двор и отишао на Свету Гору, где је примио монашко име Сава.
Али Сава није постао просветитељ зато што је био монах, већ зато што је разумео да истинска слобода народа лежи у његовој просвећености. После година живота на Светој Гори, где је заједно са својим оцем Симеоном основао манастир Хиландар, Сава се вратио у Србију са јасном мисијом: подићи духовну и образовну културу свога народа.
Његова просветитељска делатност била је револуционарна за то време. Сава је оснивао школе при манастирима и црквама, преводио и преписивао књиге, састављао законе, писао правила за живот заједнице.
Године 1219. постао је први српски архиепископ, чиме је Српска православна црква стекла самосталност, а народ свој духовни и културни идентитет. Створио је систем образовања који је био доступан свима, не само племићима, што је било необично за средњовековну Европу.
Светосавско наслеђе није ствар прошлости – оно је живо и данас. Његова вера у моћ образовања, његова упорност у ширењу писмености и знања, његова визија просвећеног друштва – све то одзвања кроз векове. Када ученици сутра стану на бину и рецитују стихове о Светом Сави, они не призивају само историјску личност. Они оживљавају идеју да је знање светлост која разбија таму незнања, да је образовање темељ слободе, и да је учитељ – баш као што је био Свети Сава – најплеменитије звање.
Нека светосавска светлост води све нас, ученике, учитеље и родитеље, на путу ка знању, мудрости и просвећености. Срећна школска слава!