Марија Маловић, асистенткиња на Факултету педагошких наука у Јагодини радила је и као стручни сарадник у предшколској установи, одакле носи искуства која је поделила у подкасту Агеласт.
Говорила је о проблемима с којима се запослени у предшколству суочавају и чињеници да су врло често без преко потребних ресурса, суочени с тим да се сналазе и довијају.
”Као неко ко је био запослен у установи, као стручни сарадник, сваке године добијала сам упит – шта вам треба? Нама, као стручној служби дође питање шта нам треба од дидактичког материјала. Онда се ми сви скупимо и направимо табелу свега што нам треба. Ми онда бројимо, хоћемо двеста комада овога, хоћемо петсто комада онога… направимо цео списак. И добијемо НИШТА. Ја сам радила четири године као стручни сарадник педагог и не сећам се ниједне веће набавке средстава за рад која су потребна васпитачима.” – казала је Маловић.
Ако би некад нешто и добили у вртићу у ком је радила, како каже, то буде нешто потпуно друго у односу на оно што су тражили.
”Да, васпитачи се довијају око основних ствари. Од тога чиме ће да обришу детету нос јер убрусе родитељи доносе у вртиће, таква је пракса, до чаша, па чак и намирница којих често нема довољно да се деци припреме оброци.” – тврди Маловић, доктор наука у области педагогије.
Како каже, у установи у којој је она радила, нутриционисти су били прави мађионичари.
”Они су умели да смисле нешто од ничега. Дете у вртићу проводи велики број сати и јако је важно шта ће јести. То је део оног неговања дечје добробити који се односи на базичну потребу шта ће дете јести тих пет, а често и више сати. И ту им се закида. Да не говоримо онда о средствима за рад, папирима, бојицама, оловкама, селотејпу… то васпитачи ретко када виде да им стигне од установе, већ се под паролом ’сарадње с родитељима’ то сведе на то да ви тражите донације од родитеља.” – објаснила је Марија Маловић.
И у ситуацији где се штеди на храни и основним средствима за рад попут оловака и папира, негде је донета одлука да се свој деци у Београду обезбеди ”бесплатан курс енглеског језика”.
”Почнимо од тога. Прво, ко је икада и како и зашто утврдио да је то деци неопходно, а нису неоходни бојица, оловке и храна? Дакле, деци је потребно да држава издвоји паре и да им се обезбеди бесплатно учење енглеског језика. Тај новац је из буџета отишао у школу која је обезнедила ту услугу и ушла у вртиће да обезбеди ту услугу под наводницима бесплатног, а у ствари плаћеног из џепова пореских обвезника, курса енглеског језика. Пре свега, неосновано је било тако нешто увести у вртиће, јер деци НЕ ТРЕБА курс енглеског језика. Нама основе програма између осталог кажу да ми можемо да подржавамо развој компетенција за комуникацију на страном језику, кроз неке животне ствари које се у вртићу дешавају. Али дете неће боље овладати језиком кроз посебан курс који је деконтекстуализован и прави разне друге проблеме.” – објашњава Маловић.
Упозорава да су овим потезом у београдске вртиће ушли, како је казала, разни тичери за које ни васпитачи ни родитељи не знају шта су они по образовању, да ли су квалификовани…
”То су непознате особе, које су ушле у вртиће и прекидају дан и мењају динамику. Пре тога имали смо биботе, пчелице роботе које су сви заборавили. Ја у пракси нисам видела ниједног васпитача да је то користио. А за то су дати милиони.” – казала је Маловић.
