Marija Malović, asistentkinja na Fakultetu pedagoških nauka u Jagodini radila je i kao stručni saradnik u predškolskoj ustanovi, odakle nosi iskustva koja je podelila u podkastu Agelast.
Govorila je o problemima s kojima se zaposleni u predškolstvu suočavaju i činjenici da su vrlo često bez preko potrebnih resursa, suočeni s tim da se snalaze i dovijaju.
”Kao neko ko je bio zaposlen u ustanovi, kao stručni saradnik, svake godine dobijala sam upit – šta vam treba? Nama, kao stručnoj službi dođe pitanje šta nam treba od didaktičkog materijala. Onda se mi svi skupimo i napravimo tabelu svega što nam treba. Mi onda brojimo, hoćemo dvesta komada ovoga, hoćemo petsto komada onoga… napravimo ceo spisak. I dobijemo NIŠTA. Ja sam radila četiri godine kao stručni saradnik pedagog i ne sećam se nijedne veće nabavke sredstava za rad koja su potrebna vaspitačima.” – kazala je Malović.
Ako bi nekad nešto i dobili u vrtiću u kom je radila, kako kaže, to bude nešto potpuno drugo u odnosu na ono što su tražili.
”Da, vaspitači se dovijaju oko osnovnih stvari. Od toga čime će da obrišu detetu nos jer ubruse roditelji donose u vrtiće, takva je praksa, do čaša, pa čak i namirnica kojih često nema dovoljno da se deci pripreme obroci.” – tvrdi Malović, doktor nauka u oblasti pedagogije.
Kako kaže, u ustanovi u kojoj je ona radila, nutricionisti su bili pravi mađioničari.
”Oni su umeli da smisle nešto od ničega. Dete u vrtiću provodi veliki broj sati i jako je važno šta će jesti. To je deo onog negovanja dečje dobrobiti koji se odnosi na bazičnu potrebu šta će dete jesti tih pet, a često i više sati. I tu im se zakida. Da ne govorimo onda o sredstvima za rad, papirima, bojicama, olovkama, selotejpu… to vaspitači retko kada vide da im stigne od ustanove, već se pod parolom ’saradnje s roditeljima’ to svede na to da vi tražite donacije od roditelja.” – objasnila je Marija Malović.
I u situaciji gde se štedi na hrani i osnovnim sredstvima za rad poput olovaka i papira, negde je doneta odluka da se svoj deci u Beogradu obezbedi ”besplatan kurs engleskog jezika”.
”Počnimo od toga. Prvo, ko je ikada i kako i zašto utvrdio da je to deci neophodno, a nisu neohodni bojica, olovke i hrana? Dakle, deci je potrebno da država izdvoji pare i da im se obezbedi besplatno učenje engleskog jezika. Taj novac je iz budžeta otišao u školu koja je obeznedila tu uslugu i ušla u vrtiće da obezbedi tu uslugu pod navodnicima besplatnog, a u stvari plaćenog iz džepova poreskih obveznika, kursa engleskog jezika. Pre svega, neosnovano je bilo tako nešto uvesti u vrtiće, jer deci NE TREBA kurs engleskog jezika. Nama osnove programa između ostalog kažu da mi možemo da podržavamo razvoj kompetencija za komunikaciju na stranom jeziku, kroz neke životne stvari koje se u vrtiću dešavaju. Ali dete neće bolje ovladati jezikom kroz poseban kurs koji je dekontekstualizovan i pravi razne druge probleme.” – objašnjava Malović.
Upozorava da su ovim potezom u beogradske vrtiće ušli, kako je kazala, razni tičeri za koje ni vaspitači ni roditelji ne znaju šta su oni po obrazovanju, da li su kvalifikovani…
”To su nepoznate osobe, koje su ušle u vrtiće i prekidaju dan i menjaju dinamiku. Pre toga imali smo bibote, pčelice robote koje su svi zaboravili. Ja u praksi nisam videla nijednog vaspitača da je to koristio. A za to su dati milioni.” – kazala je Malović.