Народе мој,
Тамна је ноћ. Да ли је светло на крају тунела далеко или је тунел само много дугачак, не знам ни сама. Па, можемо ли, мајка му стара, да престанемо да се понашамо као да нас раздваја дупла пуна на низбрдици? Можемо ли како бар сада да престанемо да се делимо?
На леве и десне, на партизане и четнике, на плавуше и црнке, на паметне и глупе, на оне који читају Информер и на оне који читају Време, на оне који гледају Н1 и на оне који би радије националну фреквенцију.
На вегане и месоједе.
На верне и неверне. На причешћене и на непричешћене.
На оне с љубимцем на четири точка и на оне с љубимцем на четири ноге. На кучкаре и мачкаре.
На пензионере и на радно способне.
На народњаке и рокере.
На дебеле и мршаве.
На паметне и глупе.
На оне који мрзе све редом, и оне друге који без медитације не започињу дан.
На оне који криве и оне који правдају. На оне који се сликају по улици и оне који не мрдају из дневне собе.
На оне који би да бирају и на оне који бојкотују изборе.
На оне који воле чоколаду с рижом и оне који би пре ону с лешницима.
На оне који воле Бољи живот и на оне који Гигу Моравца не могу очима да смисле. На оне за и оне против параде, какве год.
На оне који су били за Слобу, и на оне против Слобе, и свих Слоба после њега.
На оне за мигранте и оне против миграната.
На оне који воле Руменка и оне који би пре чоколадни.
На оне који гледају вести и оне који вести игноришу.
На теоретичаре завера и оне који слепо верују.
На оне који би да се деле и оне који верују у останак заједно.
На удате и разведене.
На тихе и гласне.
Могла бих да набрајам до бесконачно, али било би подједнако апсурдно.
Ако већ морамо да се делимо, хајде онда да се поделимо на оне који немају ништа и оне који деле то што је остало. Или на оне неснађене и оне који би да им се нађу. На оне којима је помоћ потребна и на оне који би да помогну.
Аутор: Даниела Бакић