Када говоримо о унапређењу квалитета наставе и учења, кључно питање за сваког практичара је: Како у истом тренутку пратити напредак сваког детета и осигурати да нико не остане невидљив?
Учитељица Бојана Пешић (ОШ „Чегар“, Ниш), у оквиру пројекта подршке развоју механизама за осигурање квалитета, кроз обраду „Бајке о рибару и рибици” приказала је одличан модел формативног праћења и диференцираног приступа.
Диференцијација према постигнућима и афинитетима:
Настава није била „једна мера за све”. Ученици су радили у групама са специфичним задацима – од лингвистичког „превођења” са змијског на жирафећи језик, до драмске интерпретације. Свако дете је добило простор да допринесе у складу са својим јаким странама.
Праћење три нивоа развоја:
Наставница је током часа истовремено пратила и вредновала:
– Когнитивни ниво: Способност трансформације насилне у ненасилну комуникацију.
– Делатни ниво: Примену наученог кроз игру улога.
– Афективни ниво: Субјективни емоционални доживљај и прихватање вредности емпатије.
Иновативни инструменти за повратну информацију:
– „Мерач морске струје”: Тренутна вршњачка евалуација помоћу сивих и плавих картончића.
– Мрежа успеха (Семафор-рибице): Јасан визуелни приказ напретка сваке групе.
– Жирафећа излазна карта: Инструмент за самопроцену који наставнику даје податке за планирање наредних корака.
Наставник као „тихи ментор”:
Уместо традиционалног предавача, наставник овде делује као фасилитатор који користи Листу за формативно праћење да би документовао индивидуални развој ученика, што је суштина савременог осигурања квалитета.
Овај час је пример како се кроз пажљиво планирање и употребу праваца из пројекта, учионица претвара у подстицајно окружење где је праћење напретка природни део процеса учења.
Више о самом часу, у наставку текста.
Језик срца у свету бајке – Огледни час у одељењу 2/1
Ушколи ОШ ,,Чегар“,одржан је огледни час српског језика који је на иновативан начин повезао књижевну анализу са развојем емоционалне интелигенције. Учитељица Бојана Пешић је са својим ученицима реализовала наставну јединицу Бајка о рибару и рибици А. С. Пушкина, користећи приступ заснован на принципима ненасилне комуникације. Часу су присуствовали родитељи и колеге, који су имали прилику да виде како се кроз игру и дијалог гради емпатија и разумевање.
Кроз анализу ликова и њихове мотивације, ученици су истраживали како речи обликују наше односе. У средишњем делу часа, ђаци су постали преводиоци који су имали задатак да трансформишу змијски језик, пун напада и критика, у жирафећи језик – језик срца. Радећи у групама, ученици су анализирали поступке бабе, деде, златне рибице и слуга. Посебно је било инспиративно посматрати како бабине оштре захтеве претварају у реченице којима се изражавају осећања и молбе, попут објашњења да се она заправо осећа усамљено или забринуто због сиромаштва.
Час је био обогаћен драмским приказом у којем су ученици користили разне реквизите и звучне ефекте како би оживели атмосферу мора и олује. Посебну динамику унела је активност Порука у боци. Ученици су са дна мора извлачили поруке са мудростима о доброти и заједништву, које су им послужиле као основа за домаћи задатак. Њихова мисија за код куће јесте да науче бабу и деду из бајке како да се служе жирафећим језиком и тиме промене њен тужан крај.
Завршница часа била је посвећена евалуацији и емотивном повезивању. Уместо класичног оцењивања, ученици су изразили своје задовољство и жељу за усвајањем језика разумевања тако што су рукама грлили срце на ланчићу. Овај симболичан гест послао је снажну поруку да олује престају онда када проговоримо из срца и да је права срећа она која се не купује златом, већ гради добротом и сарадњом.