Kada govorimo o unapređenju kvaliteta nastave i učenja, ključno pitanje za svakog praktičara je: Kako u istom trenutku pratiti napredak svakog deteta i osigurati da niko ne ostane nevidljiv?
Učiteljica Bojana Pešić (OŠ „Čegar“, Niš), u okviru projekta podrške razvoju mehanizama za osiguranje kvaliteta, kroz obradu „Bajke o ribaru i ribici” prikazala je odličan model formativnog praćenja i diferenciranog pristupa.
Diferencijacija prema postignućima i afinitetima:
Nastava nije bila „jedna mera za sve”. Učenici su radili u grupama sa specifičnim zadacima – od lingvističkog „prevođenja” sa zmijskog na žirafeći jezik, do dramske interpretacije. Svako dete je dobilo prostor da doprinese u skladu sa svojim jakim stranama.
Praćenje tri nivoa razvoja:
Nastavnica je tokom časa istovremeno pratila i vrednovala:
– Kognitivni nivo: Sposobnost transformacije nasilne u nenasilnu komunikaciju.
– Delatni nivo: Primenu naučenog kroz igru uloga.
– Afektivni nivo: Subjektivni emocionalni doživljaj i prihvatanje vrednosti empatije.
Inovativni instrumenti za povratnu informaciju:
– „Merač morske struje”: Trenutna vršnjačka evaluacija pomoću sivih i plavih kartončića.
– Mreža uspeha (Semafor-ribice): Jasan vizuelni prikaz napretka svake grupe.
– Žirafeća izlazna karta: Instrument za samoprocenu koji nastavniku daje podatke za planiranje narednih koraka.
Nastavnik kao „tihi mentor”:
Umesto tradicionalnog predavača, nastavnik ovde deluje kao fasilitator koji koristi Listu za formativno praćenje da bi dokumentovao individualni razvoj učenika, što je suština savremenog osiguranja kvaliteta.
Ovaj čas je primer kako se kroz pažljivo planiranje i upotrebu pravaca iz projekta, učionica pretvara u podsticajno okruženje gde je praćenje napretka prirodni deo procesa učenja.
Više o samom času, u nastavku teksta.
Jezik srca u svetu bajke – Ogledni čas u odeljenju 2/1
Uškoli OŠ ,,Čegar“,održan je ogledni čas srpskog jezika koji je na inovativan način povezao književnu analizu sa razvojem emocionalne inteligencije. Učiteljica Bojana Pešić je sa svojim učenicima realizovala nastavnu jedinicu Bajka o ribaru i ribici A. S. Puškina, koristeći pristup zasnovan na principima nenasilne komunikacije. Času su prisustvovali roditelji i kolege, koji su imali priliku da vide kako se kroz igru i dijalog gradi empatija i razumevanje.
Kroz analizu likova i njihove motivacije, učenici su istraživali kako reči oblikuju naše odnose. U središnjem delu časa, đaci su postali prevodioci koji su imali zadatak da transformišu zmijski jezik, pun napada i kritika, u žirafeći jezik – jezik srca. Radeći u grupama, učenici su analizirali postupke babe, dede, zlatne ribice i sluga. Posebno je bilo inspirativno posmatrati kako babine oštre zahteve pretvaraju u rečenice kojima se izražavaju osećanja i molbe, poput objašnjenja da se ona zapravo oseća usamljeno ili zabrinuto zbog siromaštva.
Čas je bio obogaćen dramskim prikazom u kojem su učenici koristili razne rekvizite i zvučne efekte kako bi oživeli atmosferu mora i oluje. Posebnu dinamiku unela je aktivnost Poruka u boci. Učenici su sa dna mora izvlačili poruke sa mudrostima o dobroti i zajedništvu, koje su im poslužile kao osnova za domaći zadatak. Njihova misija za kod kuće jeste da nauče babu i dedu iz bajke kako da se služe žirafećim jezikom i time promene njen tužan kraj.
Završnica časa bila je posvećena evaluaciji i emotivnom povezivanju. Umesto klasičnog ocenjivanja, učenici su izrazili svoje zadovoljstvo i želju za usvajanjem jezika razumevanja tako što su rukama grlili srce na lančiću. Ovaj simboličan gest poslao je snažnu poruku da oluje prestaju onda kada progovorimo iz srca i da je prava sreća ona koja se ne kupuje zlatom, već gradi dobrotom i saradnjom.