Док јавна расправа о забрани мобилних телефона у српским школама траје већ месецима, мало ко је видео сам текст прописа који би требало да уреди то питање. Радна верзија Закона о забрани коришћења мобилних телефона у основним и средњим школама, коју је припремио Заштитник грађана Зоран Пашалић, открива да се не ради о једноставној забрани, већ о разрађеном административном систему са евиденцијама, процедурама и новчаним казнама – и за школе, и за родитеље, и за саме ученике.
Ко све улази у систем забране
Закон се односи на све основне и средње школе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе – дакле на целокупан јавни образовни систем. Забрањено је коришћење личних мобилних телефона, а министар надлежан за просвету добија овлашћење да пропише и листу „сличних средстава“ чија би употреба такође била забрањена, вероватно мислећи на паметне сатове и таблете.
Изузетак постоји само за ученике којима је телефон неопходан из здравствених разлога. О томе, на молбу родитеља или законског заступника, одлучује директор школе, а ученик коме је одобрено коришћење телефона не сме га позајмљивати другим ученицима.
Предаја телефона као свакодневни ритуал
Срж закона је процедура која би се понављала сваког школског дана. Ученици би морали да предају телефоне овлашћеном лицу чим уђу у зграду школе или на место које одреди директор. Телефони би се чували разврстани по одељењима, а враћали би се тек по завршетку наставе.
Закон предвиђа и шта се дешава ако ученик одбије да преда телефон, слаже идентитет или напусти место предаје без предаје уређаја – овлашћено лице то уписује у посебну табелу и о томе одмах обавештава школско обезбеђење, које ученика удаљава из школе и о томе извештава директора. Ако се ученик истог дана ипак појави и покаје, пропуштени часови му се не рачунају као неоправдани.
Предвиђен је и механизам за хитне ситуације: ако ученик током дана сазна за озбиљан разлог да контактира родитеље, брата, сестру, бабу или деду, може поднети писани захтев наставнику који тренутно води час (или оном који води наредни час, ако је одмор), а наставник својеручно одобрава или одбија тај захтев.
Казне – од ученика до школе
Закон уводи васпитно-дисциплински поступак против ученика који одбије предају телефона, слаже идентитет, фалсификује потпис наставника на захтеву за привремено враћање телефона или му се телефон једноставно затекне у школској згради.
Новчане казне, међутим, погађају шири круг људи:
– школа која не води прописану евиденцију или је води супротно закону – од 100.000 до 1.000.000 динара;
– родитељ или законски заступник који одбије сарадњу са овлашћеним лицем или се не покаје истог дана – од 10.000 до 100.000 динара;
– физичко лице које неовлашћено тврди да је ученик одређене школе – од 10.000 до 100.000 динара;
– физичко лице које ученику омогући да поседује телефон у школској згради или на другом месту које припада школи – од 10.000 до 100.000 динара.
Закон такође укида део постојећег Закона о основама система образовања и васпитања који је до сада ту одлуку препуштао самим школама, као и Смернице које је за ту сврху израдио Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања. Предвиђено је да пропис ступи на снагу наредног дана од објављивања у „Службеном гласнику“, а да се почне примењивати 20 дана касније, док би министар просвете у року од 8 до 15 дана морао да донесе пратећа подзаконска акта.
Шта кажу сами ученици
На консултацијама којима су, поред заштитника грађана, присуствовали родитељи, наставници, директори, психолози и правници, ученици су изненадили организаторе бројношћу и ангажованошћу. Ђаци се углавном слажу да телефони ометају наставу, али се противе потпуној забрани током одмора – део њих истиче да им је телефон једини начин да се повежу са вршњацима ако се на одмору ни са ким не друже. Представници Уније средњошколаца упозоравају и на практичан проблем: у школама са неколико стотина ученика, свакодневно прикупљање и враћање стотина телефона могло би да постане логистички хаос. Као једно од могућих решења помињу се чврсте касете на ходницима у које би ученици сами одлагали уређаје, по угледу на праксу појединих европских школа.
Родитељи, с друге стране, највише брину због губитка могућности директног контакта са децом током наставе. Заштитник грађана на то одговара да би, у случају да се нешто деси, школа као одговорна установа сама обавестила родитеље, те да поверење које родитељи указују школи слањем детета на наставу треба да важи и за тај сегмент дана.
Аргументи предлагача: зависност и пад концентрације
Пашалић идеју о закону образлаже потребом да се деца заштите од онога што отворено назива болешћу зависности од мобилних телефона, упозоравајући да прекомерна употреба нарушава комуникацију са вршњацима, родитељима и наставницима и угрожава социјализацију. На консултацијама је изнет и податак да се у Србији већ 22 деце лечи од болести зависности повезане са телефонима, док су психолози упозорили да се озбиљност такве зависности може поредити једино са зависношћу од коцкања. Са друге стране, део наставника указује да им телефони понекад користе у самој настави – за претрагу података или проверу знања – па Пашалић најављује да би таква употреба и даље била могућа, али искључиво уз унапред најављену и организовану примену, а не по слободној процени на часу.
Регионални и међународни контекст
Србија у овом погледу није усамљена. Хрватска је од почетка марта 2026. увела потпуну забрану мобилних телефона у основним и делимичну у средњим школама, док је британска влада најавила да ће законом забранити телефоне у школама, након што је раније ослањање на добровољне мере појединачних школа оцењено као недовољно. Аргументи за ограничавање додатно се ослањају и на међународно истраживање ПИСА из 2022. године, према којем је дуже коришћење телефона за разоноду током школског дана повезано са слабијим успехом и смањеном пажњом ученика.
Подељена стручна јавност у Србији
Унија синдиката просветних радника Србије подржава системско уређење овог питања, али упозорава да се проблем зависности деце од екрана највећим делом одвија ван школе – без икакве државне стратегије за тај, знатно већи део дана. Критичари нацрта, са друге стране, истичу да није усклађен са важећом Стратегијом развоја образовања, која дигиталне уређаје третира и као помоћно наставно средство, а не искључиво као извор ометања, позивајући се и на податак да чак 52 одсто ученика у Србији свакодневно користи ИКТ у школске сврхе, што је изнад међународног просека. Поставља се и питање да ли је нови, казнама поткрепљен закон уопште неопходан с обзиром на то да постојећи Закон о основама система образовања и васпитања већ од 2023. обавезује све школе да сопственим правилником уреде употребу телефона.
До коначног одговора на сва та питања доћи ће се тек када – и ако – предлог заиста стигне пред посланике Народне скупштине, што би се, према последњим најавама, могло догодити на јесен 2026, са циљем да нова правила заживе од наредне школске године.