Dok javna rasprava o zabrani mobilnih telefona u srpskim školama traje već mesecima, malo ko je video sam tekst propisa koji bi trebalo da uredi to pitanje. Radna verzija Zakona o zabrani korišćenja mobilnih telefona u osnovnim i srednjim školama, koju je pripremio Zaštitnik građana Zoran Pašalić, otkriva da se ne radi o jednostavnoj zabrani, već o razrađenom administrativnom sistemu sa evidencijama, procedurama i novčanim kaznama – i za škole, i za roditelje, i za same učenike.
Ko sve ulazi u sistem zabrane
Zakon se odnosi na sve osnovne i srednje škole čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave – dakle na celokupan javni obrazovni sistem. Zabranjeno je korišćenje ličnih mobilnih telefona, a ministar nadležan za prosvetu dobija ovlašćenje da propiše i listu „sličnih sredstava“ čija bi upotreba takođe bila zabranjena, verovatno misleći na pametne satove i tablete.
Izuzetak postoji samo za učenike kojima je telefon neophodan iz zdravstvenih razloga. O tome, na molbu roditelja ili zakonskog zastupnika, odlučuje direktor škole, a učenik kome je odobreno korišćenje telefona ne sme ga pozajmljivati drugim učenicima.
Predaja telefona kao svakodnevni ritual
Srž zakona je procedura koja bi se ponavljala svakog školskog dana. Učenici bi morali da predaju telefone ovlašćenom licu čim uđu u zgradu škole ili na mesto koje odredi direktor. Telefoni bi se čuvali razvrstani po odeljenjima, a vraćali bi se tek po završetku nastave.
Zakon predviđa i šta se dešava ako učenik odbije da preda telefon, slaže identitet ili napusti mesto predaje bez predaje uređaja – ovlašćeno lice to upisuje u posebnu tabelu i o tome odmah obaveštava školsko obezbeđenje, koje učenika udaljava iz škole i o tome izveštava direktora. Ako se učenik istog dana ipak pojavi i pokaje, propušteni časovi mu se ne računaju kao neopravdani.
Predviđen je i mehanizam za hitne situacije: ako učenik tokom dana sazna za ozbiljan razlog da kontaktira roditelje, brata, sestru, babu ili dedu, može podneti pisani zahtev nastavniku koji trenutno vodi čas (ili onom koji vodi naredni čas, ako je odmor), a nastavnik svojeručno odobrava ili odbija taj zahtev.
Kazne – od učenika do škole
Zakon uvodi vaspitno-disciplinski postupak protiv učenika koji odbije predaju telefona, slaže identitet, falsifikuje potpis nastavnika na zahtevu za privremeno vraćanje telefona ili mu se telefon jednostavno zatekne u školskoj zgradi.
Novčane kazne, međutim, pogađaju širi krug ljudi:
– škola koja ne vodi propisanu evidenciju ili je vodi suprotno zakonu – od 100.000 do 1.000.000 dinara;
– roditelj ili zakonski zastupnik koji odbije saradnju sa ovlašćenim licem ili se ne pokaje istog dana – od 10.000 do 100.000 dinara;
– fizičko lice koje neovlašćeno tvrdi da je učenik određene škole – od 10.000 do 100.000 dinara;
– fizičko lice koje učeniku omogući da poseduje telefon u školskoj zgradi ili na drugom mestu koje pripada školi – od 10.000 do 100.000 dinara.
Zakon takođe ukida deo postojećeg Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji je do sada tu odluku prepuštao samim školama, kao i Smernice koje je za tu svrhu izradio Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Predviđeno je da propis stupi na snagu narednog dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“, a da se počne primenjivati 20 dana kasnije, dok bi ministar prosvete u roku od 8 do 15 dana morao da donese prateća podzakonska akta.
Šta kažu sami učenici
Na konsultacijama kojima su, pored zaštitnika građana, prisustvovali roditelji, nastavnici, direktori, psiholozi i pravnici, učenici su iznenadili organizatore brojnošću i angažovanošću. Đaci se uglavnom slažu da telefoni ometaju nastavu, ali se protive potpunoj zabrani tokom odmora – deo njih ističe da im je telefon jedini način da se povežu sa vršnjacima ako se na odmoru ni sa kim ne druže. Predstavnici Unije srednjoškolaca upozoravaju i na praktičan problem: u školama sa nekoliko stotina učenika, svakodnevno prikupljanje i vraćanje stotina telefona moglo bi da postane logistički haos. Kao jedno od mogućih rešenja pominju se čvrste kasete na hodnicima u koje bi učenici sami odlagali uređaje, po ugledu na praksu pojedinih evropskih škola.
Roditelji, s druge strane, najviše brinu zbog gubitka mogućnosti direktnog kontakta sa decom tokom nastave. Zaštitnik građana na to odgovara da bi, u slučaju da se nešto desi, škola kao odgovorna ustanova sama obavestila roditelje, te da poverenje koje roditelji ukazuju školi slanjem deteta na nastavu treba da važi i za taj segment dana.
Argumenti predlagača: zavisnost i pad koncentracije
Pašalić ideju o zakonu obrazlaže potrebom da se deca zaštite od onoga što otvoreno naziva bolešću zavisnosti od mobilnih telefona, upozoravajući da prekomerna upotreba narušava komunikaciju sa vršnjacima, roditeljima i nastavnicima i ugrožava socijalizaciju. Na konsultacijama je iznet i podatak da se u Srbiji već 22 dece leči od bolesti zavisnosti povezane sa telefonima, dok su psiholozi upozorili da se ozbiljnost takve zavisnosti može porediti jedino sa zavisnošću od kockanja. Sa druge strane, deo nastavnika ukazuje da im telefoni ponekad koriste u samoj nastavi – za pretragu podataka ili proveru znanja – pa Pašalić najavljuje da bi takva upotreba i dalje bila moguća, ali isključivo uz unapred najavljenu i organizovanu primenu, a ne po slobodnoj proceni na času.
Regionalni i međunarodni kontekst
Srbija u ovom pogledu nije usamljena. Hrvatska je od početka marta 2026. uvela potpunu zabranu mobilnih telefona u osnovnim i delimičnu u srednjim školama, dok je britanska vlada najavila da će zakonom zabraniti telefone u školama, nakon što je ranije oslanjanje na dobrovoljne mere pojedinačnih škola ocenjeno kao nedovoljno. Argumenti za ograničavanje dodatno se oslanjaju i na međunarodno istraživanje PISA iz 2022. godine, prema kojem je duže korišćenje telefona za razonodu tokom školskog dana povezano sa slabijim uspehom i smanjenom pažnjom učenika.
Podeljena stručna javnost u Srbiji
Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije podržava sistemsko uređenje ovog pitanja, ali upozorava da se problem zavisnosti dece od ekrana najvećim delom odvija van škole – bez ikakve državne strategije za taj, znatno veći deo dana. Kritičari nacrta, sa druge strane, ističu da nije usklađen sa važećom Strategijom razvoja obrazovanja, koja digitalne uređaje tretira i kao pomoćno nastavno sredstvo, a ne isključivo kao izvor ometanja, pozivajući se i na podatak da čak 52 odsto učenika u Srbiji svakodnevno koristi IKT u školske svrhe, što je iznad međunarodnog proseka. Postavlja se i pitanje da li je novi, kaznama potkrepljen zakon uopšte neophodan s obzirom na to da postojeći Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja već od 2023. obavezuje sve škole da sopstvenim pravilnikom urede upotrebu telefona.
Do konačnog odgovora na sva ta pitanja doći će se tek kada – i ako – predlog zaista stigne pred poslanike Narodne skupštine, što bi se, prema poslednjim najavama, moglo dogoditi na jesen 2026, sa ciljem da nova pravila zažive od naredne školske godine.