Почетак септембра у Србији доноси мноштво тема око којих се ломе копља, а једна од најчешће понављаних је и „ђачки динар“. Министарство просвете понавља да нико није дужан да плати а у многим школама се ствари поставе као да уплата није баш добровољна, те вас учитељи и наставници понекад чак подсећају да сте ”остали дужни”.
Шта закон заиста каже
Термин „ђачки динар“ се не помиње ни у једном закону — реч је о народном називу за добровољне прилоге које родитељи уплаћују школи, ван редовног буџетског финансирања. Правни оквир за њега лежи у општим одредбама Закона о основама система образовања и васпитања о додатним, сопственим приходима установе и о надлежностима Савета родитеља, који, према закону, постоји у свакој установи осим у школама за образовање одраслих.
Суштина коју Министарство просвете износи јесте следећа: школама закон не забрањује да од родитеља приме донацију ради обезбеђивања вишег стандарда рада, али такве донације не смеју да буду изнуђене. Из тога произлазе три конкретна правила која се у пракси најчешће крше:
1. Одлуку о увођењу, висини и намени ђачког динара доноси Савет родитеља, не директор нити појединачни наставник.
2. Уплата је добровољна за сваког родитеља појединачно — чак и када Савет родитеља изгласа да школа прикупља новац, ниједан родитељ се не може приморати да уплати ако то не жели или не може.
3. Школа не сме да условљава упис, издавање сведочанства или било ког другог документа уплатом ђачког динара. Ово је, према свему што смо пронашли, најчешће кршено правило — и једино за које постоји јасан механизам заштите: родитељ споран случај пријављује општинској, односно републичкој просветној инспекцији.
Шта се заправо крије иза те ставке
Када се погледа шта школе заиста финансирају из ових средстава, списак је доста шири него што би се претпоставило из самог назива: приватно обезбеђење, папир за копирање, тонере, трошкови одласка на такмичења, чланарина за Црвени крст, потрепштине за наставу, куповина поклона за најбоље ученике, па чак, у појединим случајевима, и одржавање школске информатичке опреме или набавка средстава за хигијену када градски буџет касни. Износи варирају енормно — од симболичних 200 динара годишње у појединим основним школама, до 10.000 динара у неким уметничким школама, док се приватно обезбеђење понегде посебно наплаћује и по неким изворима износи између 1.200 и 3.000 динара по полугодишту.
Засебан случај: кад школа тражи уплату за обезбеђење
Иако се често доживљава као нешто сасвим одвојено, обезбеђење правно спада у исту категорију као и ђачки динар: Савет родитеља одлучује да ли ће га школа уопште имати, уплата је добровољна за сваког родитеља појединачно, и не сме бити услов за издавање сведочанства или било ког документа. Разлика је само процедурална — пошто је реч о дугорочној услузи, Савет родитеља бира фирму кроз поступак јавне набавке, а не само гласањем о износу.
Примери са терена
Иза сувопарних правила крију се врло конкретне, понекад непријатне ситуације. Директор једне београдске економске школе, Дејан Недић, за Новости је отворено признао да проблем обично не долази од управе школе, већ од нижег нивоа: недопустиво је, каже он, да у појединим школама тако условљавају доделу сведочанстава, додајући да директори добро знају да плаћање није обавезно, али да одељењске старешине то често не знају или не преносе родитељима на прави начин.
У Нишу су се родитељи, према наводима портала Јужне вести, жалили да им деца бивају слата кући усред наставе да донесу новац за ђачки динар — мог сина је, испричао је један огорчени родитељ, разредни послао кући у току школског дана да донесе новац.
Нису, међутим, сва искуства негативна. Директорка београдске Основне школе „Драгојло Дудић“ Данијела Павић испричала је за портал Нова како је Савет родитеља једногласно одлучио да средства из ђачког динара једне године преусмери у хуманитарну сврху: помогли смо Сари, рекла је, да оде у Милано на лечење од леукемије.
Овде треба додати нешто што до сада нисмо помињали, а што овогодишњу сезону ђачког динара чини другачијом од свих претходних. Нацрт измена и допуна ЗОСОВ-а, који је, како смо већ писали, у јулу и августу ове године изазвао велику полемику због одредаба о лиценцама наставника и праву на штрајк, садржи и измену која директно дотиче ову тему — а која је у досадашњој јавној расправи остала у сенци „крупнијих“ спорних тачака. Према анализи портала Зелена учионица, коју преноси Аутономија, из надлежности Савета родитеља у нацрту је у потпуности избрисана тачка по којој је савет имао надзор над трошењем новца из донација и од проширене делатности школе.
То је, ако остане у коначном тексту закона, управо онај механизам на који се већ сада, у пракси, позива и Министарство просвете и поједини директори када објашњавају зашто систем „ђачког динара“ ипак функционише контролисано — уз надзор Савета родитеља.
Ако би се та надлежност укинула, а Савет родитеља истовремено, према истом нацрту, буде сведен са једног представника по одељењу на највише осам чланова у основној и 15 у средњој школи, отвара се озбиљно питање ко ће уопште имати увид у то како се троши новац који родитељи добровољно дају својој деци на име „бољих услова рада“.