Početak septembra u Srbiji donosi mnoštvo tema oko kojih se lome koplja, a jedna od najčešće ponavljanih je i „đački dinar“. Ministarstvo prosvete ponavlja da niko nije dužan da plati a u mnogim školama se stvari postave kao da uplata nije baš dobrovoljna, te vas učitelji i nastavnici ponekad čak podsećaju da ste ”ostali dužni”.
Šta zakon zaista kaže
Termin „đački dinar“ se ne pominje ni u jednom zakonu — reč je o narodnom nazivu za dobrovoljne priloge koje roditelji uplaćuju školi, van redovnog budžetskog finansiranja. Pravni okvir za njega leži u opštim odredbama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja o dodatnim, sopstvenim prihodima ustanove i o nadležnostima Saveta roditelja, koji, prema zakonu, postoji u svakoj ustanovi osim u školama za obrazovanje odraslih.
Suština koju Ministarstvo prosvete iznosi jeste sledeća: školama zakon ne zabranjuje da od roditelja prime donaciju radi obezbeđivanja višeg standarda rada, ali takve donacije ne smeju da budu iznuđene. Iz toga proizlaze tri konkretna pravila koja se u praksi najčešće krše:
1. Odluku o uvođenju, visini i nameni đačkog dinara donosi Savet roditelja, ne direktor niti pojedinačni nastavnik.
2. Uplata je dobrovoljna za svakog roditelja pojedinačno — čak i kada Savet roditelja izglasa da škola prikuplja novac, nijedan roditelj se ne može primorati da uplati ako to ne želi ili ne može.
3. Škola ne sme da uslovljava upis, izdavanje svedočanstva ili bilo kog drugog dokumenta uplatom đačkog dinara. Ovo je, prema svemu što smo pronašli, najčešće kršeno pravilo — i jedino za koje postoji jasan mehanizam zaštite: roditelj sporan slučaj prijavljuje opštinskoj, odnosno republičkoj prosvetnoj inspekciji.
Šta se zapravo krije iza te stavke
Kada se pogleda šta škole zaista finansiraju iz ovih sredstava, spisak je dosta širi nego što bi se pretpostavilo iz samog naziva: privatno obezbeđenje, papir za kopiranje, tonere, troškovi odlaska na takmičenja, članarina za Crveni krst, potrepštine za nastavu, kupovina poklona za najbolje učenike, pa čak, u pojedinim slučajevima, i održavanje školske informatičke opreme ili nabavka sredstava za higijenu kada gradski budžet kasni. Iznosi variraju enormno — od simboličnih 200 dinara godišnje u pojedinim osnovnim školama, do 10.000 dinara u nekim umetničkim školama, dok se privatno obezbeđenje ponegde posebno naplaćuje i po nekim izvorima iznosi između 1.200 i 3.000 dinara po polugodištu.
Zaseban slučaj: kad škola traži uplatu za obezbeđenje
Iako se često doživljava kao nešto sasvim odvojeno, obezbeđenje pravno spada u istu kategoriju kao i đački dinar: Savet roditelja odlučuje da li će ga škola uopšte imati, uplata je dobrovoljna za svakog roditelja pojedinačno, i ne sme biti uslov za izdavanje svedočanstva ili bilo kog dokumenta. Razlika je samo proceduralna — pošto je reč o dugoročnoj usluzi, Savet roditelja bira firmu kroz postupak javne nabavke, a ne samo glasanjem o iznosu.
Primeri sa terena
Iza suvoparnih pravila kriju se vrlo konkretne, ponekad neprijatne situacije. Direktor jedne beogradske ekonomske škole, Dejan Nedić, za Novosti je otvoreno priznao da problem obično ne dolazi od uprave škole, već od nižeg nivoa: nedopustivo je, kaže on, da u pojedinim školama tako uslovljavaju dodelu svedočanstava, dodajući da direktori dobro znaju da plaćanje nije obavezno, ali da odeljenjske starešine to često ne znaju ili ne prenose roditeljima na pravi način.
U Nišu su se roditelji, prema navodima portala Južne vesti, žalili da im deca bivaju slata kući usred nastave da donesu novac za đački dinar — mog sina je, ispričao je jedan ogorčeni roditelj, razredni poslao kući u toku školskog dana da donese novac.
Nisu, međutim, sva iskustva negativna. Direktorka beogradske Osnovne škole „Dragojlo Dudić“ Danijela Pavić ispričala je za portal Nova kako je Savet roditelja jednoglasno odlučio da sredstva iz đačkog dinara jedne godine preusmeri u humanitarnu svrhu: pomogli smo Sari, rekla je, da ode u Milano na lečenje od leukemije.
Ovde treba dodati nešto što do sada nismo pominjali, a što ovogodišnju sezonu đačkog dinara čini drugačijom od svih prethodnih. Nacrt izmena i dopuna ZOSOV-a, koji je, kako smo već pisali, u julu i avgustu ove godine izazvao veliku polemiku zbog odredaba o licencama nastavnika i pravu na štrajk, sadrži i izmenu koja direktno dotiče ovu temu — a koja je u dosadašnjoj javnoj raspravi ostala u senci „krupnijih“ spornih tačaka. Prema analizi portala Zelena učionica, koju prenosi Autonomija, iz nadležnosti Saveta roditelja u nacrtu je u potpunosti izbrisana tačka po kojoj je savet imao nadzor nad trošenjem novca iz donacija i od proširene delatnosti škole.
To je, ako ostane u konačnom tekstu zakona, upravo onaj mehanizam na koji se već sada, u praksi, poziva i Ministarstvo prosvete i pojedini direktori kada objašnjavaju zašto sistem „đačkog dinara“ ipak funkcioniše kontrolisano — uz nadzor Saveta roditelja.
Ako bi se ta nadležnost ukinula, a Savet roditelja istovremeno, prema istom nacrtu, bude sveden sa jednog predstavnika po odeljenju na najviše osam članova u osnovnoj i 15 u srednjoj školi, otvara se ozbiljno pitanje ko će uopšte imati uvid u to kako se troši novac koji roditelji dobrovoljno daju svojoj deci na ime „boljih uslova rada“.