Пре само неколико генерација, девојчице нису могле ни да замисле живот који је њиховим вршњакињама данас доступан. Нису одлучивале о свом образовању, занимању, имовини, а често ни о томе за кога ће се удати. Данас девојчицама говоримо да могу да буду шта год пожеле. Али колико им заиста помажемо да у то поверују?
Када данас питамо девојчицу шта жели да буде кад порасте, њен одговор може бити готово било шта. Лекарка, астронауткиња, научница, пилоткиња, фудбалерка, председница државе. Можда ће рећи да жели да буде мама. Можда да жели да путује светом. А можда још не зна, и то је сасвим у реду.
Пре само стотинак година, за многе девојчице такво питање готово да није ни имало смисла. Њихова будућност била је углавном унапред одређена. Од њих се очекивало да буду послушне ћерке, добре супруге и брижне мајке. Образовање је често било привилегија, а самосталност изузетак.
Данас, 11. октобра, обележавамо Међународни дан девојчица, који су Уједињене нације установиле 2011. године, а први пут је обележен 2012. То је прилика да се подсетимо колико се свет променио захваљујући женама које нису пристајале на границе које им је друштво постављало. Али и да се запитамо какве границе, можда мање очигледне, данас постављамо својим ћеркама.
Када је образовање девојчица постало важно?
Током највећег дела писане историје, приступ образовању био је изразито неједнак. Девојчице из имућних породица понекад су могле да добију приватно образовање, док су многе друге училе пре свега оно што је било потребно за вођење домаћинства.
Промене су долазиле споро, различитим темпом у различитим друштвима, и готово никада саме од себе.
У Србији је један од важних догађаја било оснивање Више женске школе у Београду 1863. године. Била је то значајна прекретница у образовању девојака, у време када им могућности за даље школовање нису биле једнаке могућностима младића.
Неколико деценија касније, жене су постепено освајале и универзитетске учионице. Драга Љочић, прва српска лекарка, дипломирала је медицину у Цириху 1879. године. Иако образована и стручна, годинама се суочавала с препрекама да у Србији ради под једнаким условима као њене мушке колеге.
Њена прича данас је важна управо зато што показује да није довољно отворити девојчици врата школе ако ће је друштво касније уверавати да знање и способности нису довољни да буде равноправна.
Током 20. века жене су у многим земљама постепено стицале право гласа, већа имовинска права, приступ професијама које су им раније биле затворене и снажнију правну заштиту од дискриминације.
Године 1979. Уједињене нације усвојиле су Конвенцију о елиминисању свих облика дискриминације жена, а 1989. Конвенцију о правима детета. Ови документи поставили су важне међународне стандарде заштите права девојчица.
Ипак, ниједно право није аутоматски постало стварност самим тим што је записано у закону.
Данас могу много више. Али да ли се осећају слободније?
Девојчице данас у Србији имају право на школовање, спорт, науку, уметност и избор занимања. Многе постижу изузетне резултате у школи и показују да не постоје предмети, интересовања и таленти резервисани само за један пол.
Али између онога што девојчици формално јесте дозвољено и онога за шта верује да је способна понекад постоји велики простор испуњен туђим очекивањима.
Девојчици се и данас често говори да буде фина, мирна, пристојна, уредна, да не буде прегласна, да не противречи, да не привлачи превише пажње.
Дечак који се заузима за себе може бити описан као одлучан. Девојчица која се понаша исто понекад ће чути да је дрска.
Дечаку који погреши чешће се може рећи да покуша поново. Девојчица може осетити притисак да све уради како треба из првог покушаја.
Наравно, ово нису правила која важе за сваку породицу и сваку школу. Али јесу обрасци које вреди препознати, јер се управо кроз ситне, свакодневне поруке обликује слика коју дете ствара о себи.
Чињеница је да девојчице имају све више могућности, али то не значи да су ослобођене притиска да буду савршене. Од њих се очекује да буду успешне у школи, лепе, неговане, друштвено прихваћене, самосталне, али не превише наметљиве. Да имају мишљење, али да никога њиме не увреде. Да буду амбициозне, али и скромне.
А онда се тим очекивањима придружи и свет друштвених мрежа, у којем се туђи животи, тела и успеси непрестано нуде као мерило сопствене вредности.
Девојчица која још није ни стигла да упозна себе већ може имати врло прецизну представу о томе каква би требало да буде.
Како одгајамо девојчице које верују у себе?
Можда је једно од најважнијих питања које родитељи и наставници могу себи да поставе управо ово: шта свакодневно радимо да бисмо девојчицама помогли да изграде самопоуздање?
Не мислимо притом на оно самопоуздање које се заснива на похвалама, изгледу или оценама, већ оно дубоко уверење да имају право на своје мишљење, да могу да погреше, покушају поново, поставе границе и доносе одлуке.
Када девојчица покушава да реши тежак математички задатак, можда јој је потребније да чује „Пробај још једном, верујем да можеш да пронађеш начин” него „Нема везе, математика ионако није за свакога”.
Када жели да се пријави за такмичење, аудицију или спортски тим, можда јој је важније да зна да неуспех није срамота него да добије обећање да ће сигурно победити.
Када каже да јој се нешто не допада, да се с нечим не слаже или да нешто не жели, важно је да одрасли не тумаче аутоматски њено противљење као неваспитање.
Јер девојчица која научи да је њено „не” важно у детињству има бољу основу да поставља границе и касније у животу.
Једнако је важно да јој не одузимамо прилику да ризикује, истражује, пење се, поправља, експериментише и понекад се испрља. Да јој не говоримо да нешто није за девојчице. Да јој дозволимо да буде гласна када има нешто важно да каже, храбра када се плаши и љута када за то има разлог.
То не значи да девојчице не треба учити обзирности, нежности и емпатији. Напротив. Значи само да те особине не смеју бити важније од њихове слободе да буду оно што јесу. И да исте вредности треба неговати и код дечака.
Девојчица не мора да буде лепа да би била вредна
Постоји још једна порука коју девојчице врло рано усвајају, често и пре него што умеју да је препознају.
Да је њихов изглед важан. Понекад важнији од свега осталог.
„Како си лепа!”, „Каква ти је дивна хаљина!”, „Права си принцеза!” – реченице су које одрасли изговарају с најбољим намерама. И нема ничег лошег у томе да девојчици кажемо да је лепа. Проблем настаје ако је то оно што најчешће примећујемо.
Ако дечаке питамо шта су направили, колико брзо трче и шта су научили, а девојчице углавном хвалимо због фризуре, гардеробе и осмеха, шаљемо им поруку о томе шта је код њих најважније.
Зато је важно да девојчице чују и другачије реченице.
„Баш ми се допада како размишљаш.”
„Била си упорна иако ти није било лако.”
„Занимљиво ми је твоје мишљење.”
„Поносна сам што си се заузела за себе.”
„Ниси морала да пристанеш само зато што су сви остали пристали.”
Девојчица треба да зна да њена вредност не зависи од тога колико је лепа, мршава, популарна или колико се другима допада.
Посебно данас, када се поређење с другима не завршава изласком из школе, већ се наставља на екранима телефона.
Школе имају одговорност коју не смемо да потценимо
Оснаживање девојчица није само породични задатак. Школа је место на којем дете свакодневно добија поруке о томе шта уме, колико вреди и где му је место.
Када наставници подједнако подстичу девојчице и дечаке да учествују у експериментима, расправама, спортским активностима и решавању сложених проблема, они шире границе онога што деца верују да могу.
Када се девојчицама даје простор да воде тимове, постављају питања и износе мишљења, оне стичу искуство да њихов глас има тежину.
Важно је и какве примере нудимо деци. Ако у уџбеницима и наставним материјалима жене готово искључиво срећемо као мајке, супруге или споредне историјске личности, пропуштамо прилику да девојчицама покажемо колико су жене допринеле науци, култури, медицини, уметности и друштвеним променама.
Истовремено, не треба заборавити да девојчицама није потребна само подршка да буду успешне. Потребна им је и заштита од вршњачког насиља, сексуалног узнемиравања, понижавања због изгледа и других облика дискриминације.
Школа у којој девојчица постиже одличне резултате, али се плаши да пријави узнемиравање или да јавно изнесе своје мишљење, није завршила свој посао.
Наше баке и прабаке често су морале да се боре за права која данас подразумевамо. За право на образовање, рад, имовину, политичко учешће и самостално одлучивање.
Наше ћерке имају прилику да живе другачије. Али њихова слобода не зависи само од закона. Зависи и од тога какве им поруке шаљемо за породичним столом, у учионицама, на игралиштима и у јавном простору.
Зависи од тога да ли ћемо их научити да буду послушне по сваку цену или да размишљају својом главом. Да ли ћемо им дозволити да погреше. Да ли ћемо њихове амбиције схватати озбиљно. Да ли ћемо им показати да имају право на сопствене границе, осећања и изборе.
И можда најважније, зависи од тога да ли ћемо од њих очекивати да стално доказују да заслужују исто оно што се другима подразумева.
Не морају све девојчице да постану научнице, директорке, спортисткиње или лидерке. Не морају да буду изузетне да би заслужиле поштовање.
Нека желе да буду уметнице, учитељице, инжењерке, мајке, предузетнице. Нека буду тихе или гласне, нежне или одлучне, опрезне или авантуристички настројене. Нека промене мишљење десет пута док одрастају.
Наш задатак је да им омогућимо да тај избор једног дана заиста буде само њихов. Наш највећи успех биће када девојчице више не буду морале да се боре да би им се веровало да МОГУ.