Pre samo nekoliko generacija, devojčice nisu mogle ni da zamisle život koji je njihovim vršnjakinjama danas dostupan. Nisu odlučivale o svom obrazovanju, zanimanju, imovini, a često ni o tome za koga će se udati. Danas devojčicama govorimo da mogu da budu šta god požele. Ali koliko im zaista pomažemo da u to poveruju?
Kada danas pitamo devojčicu šta želi da bude kad poraste, njen odgovor može biti gotovo bilo šta. Lekarka, astronautkinja, naučnica, pilotkinja, fudbalerka, predsednica države. Možda će reći da želi da bude mama. Možda da želi da putuje svetom. A možda još ne zna, i to je sasvim u redu.
Pre samo stotinak godina, za mnoge devojčice takvo pitanje gotovo da nije ni imalo smisla. Njihova budućnost bila je uglavnom unapred određena. Od njih se očekivalo da budu poslušne ćerke, dobre supruge i brižne majke. Obrazovanje je često bilo privilegija, a samostalnost izuzetak.
Danas, 11. oktobra, obeležavamo Međunarodni dan devojčica, koji su Ujedinjene nacije ustanovile 2011. godine, a prvi put je obeležen 2012. To je prilika da se podsetimo koliko se svet promenio zahvaljujući ženama koje nisu pristajale na granice koje im je društvo postavljalo. Ali i da se zapitamo kakve granice, možda manje očigledne, danas postavljamo svojim ćerkama.
Kada je obrazovanje devojčica postalo važno?
Tokom najvećeg dela pisane istorije, pristup obrazovanju bio je izrazito nejednak. Devojčice iz imućnih porodica ponekad su mogle da dobiju privatno obrazovanje, dok su mnoge druge učile pre svega ono što je bilo potrebno za vođenje domaćinstva.
Promene su dolazile sporo, različitim tempom u različitim društvima, i gotovo nikada same od sebe.
U Srbiji je jedan od važnih događaja bilo osnivanje Više ženske škole u Beogradu 1863. godine. Bila je to značajna prekretnica u obrazovanju devojaka, u vreme kada im mogućnosti za dalje školovanje nisu bile jednake mogućnostima mladića.
Nekoliko decenija kasnije, žene su postepeno osvajale i univerzitetske učionice. Draga Ljočić, prva srpska lekarka, diplomirala je medicinu u Cirihu 1879. godine. Iako obrazovana i stručna, godinama se suočavala s preprekama da u Srbiji radi pod jednakim uslovima kao njene muške kolege.
Njena priča danas je važna upravo zato što pokazuje da nije dovoljno otvoriti devojčici vrata škole ako će je društvo kasnije uveravati da znanje i sposobnosti nisu dovoljni da bude ravnopravna.
Tokom 20. veka žene su u mnogim zemljama postepeno sticale pravo glasa, veća imovinska prava, pristup profesijama koje su im ranije bile zatvorene i snažniju pravnu zaštitu od diskriminacije.
Godine 1979. Ujedinjene nacije usvojile su Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, a 1989. Konvenciju o pravima deteta. Ovi dokumenti postavili su važne međunarodne standarde zaštite prava devojčica.
Ipak, nijedno pravo nije automatski postalo stvarnost samim tim što je zapisano u zakonu.
Danas mogu mnogo više. Ali da li se osećaju slobodnije?
Devojčice danas u Srbiji imaju pravo na školovanje, sport, nauku, umetnost i izbor zanimanja. Mnoge postižu izuzetne rezultate u školi i pokazuju da ne postoje predmeti, interesovanja i talenti rezervisani samo za jedan pol.
Ali između onoga što devojčici formalno jeste dozvoljeno i onoga za šta veruje da je sposobna ponekad postoji veliki prostor ispunjen tuđim očekivanjima.
Devojčici se i danas često govori da bude fina, mirna, pristojna, uredna, da ne bude preglasna, da ne protivreči, da ne privlači previše pažnje.
Dečak koji se zauzima za sebe može biti opisan kao odlučan. Devojčica koja se ponaša isto ponekad će čuti da je drska.
Dečaku koji pogreši češće se može reći da pokuša ponovo. Devojčica može osetiti pritisak da sve uradi kako treba iz prvog pokušaja.
Naravno, ovo nisu pravila koja važe za svaku porodicu i svaku školu. Ali jesu obrasci koje vredi prepoznati, jer se upravo kroz sitne, svakodnevne poruke oblikuje slika koju dete stvara o sebi.
Činjenica je da devojčice imaju sve više mogućnosti, ali to ne znači da su oslobođene pritiska da budu savršene. Od njih se očekuje da budu uspešne u školi, lepe, negovane, društveno prihvaćene, samostalne, ali ne previše nametljive. Da imaju mišljenje, ali da nikoga njime ne uvrede. Da budu ambiciozne, ali i skromne.
A onda se tim očekivanjima pridruži i svet društvenih mreža, u kojem se tuđi životi, tela i uspesi neprestano nude kao merilo sopstvene vrednosti.
Devojčica koja još nije ni stigla da upozna sebe već može imati vrlo preciznu predstavu o tome kakva bi trebalo da bude.
Kako odgajamo devojčice koje veruju u sebe?
Možda je jedno od najvažnijih pitanja koje roditelji i nastavnici mogu sebi da postave upravo ovo: šta svakodnevno radimo da bismo devojčicama pomogli da izgrade samopouzdanje?
Ne mislimo pritom na ono samopouzdanje koje se zasniva na pohvalama, izgledu ili ocenama, već ono duboko uverenje da imaju pravo na svoje mišljenje, da mogu da pogreše, pokušaju ponovo, postave granice i donose odluke.
Kada devojčica pokušava da reši težak matematički zadatak, možda joj je potrebnije da čuje „Probaj još jednom, verujem da možeš da pronađeš način” nego „Nema veze, matematika ionako nije za svakoga”.
Kada želi da se prijavi za takmičenje, audiciju ili sportski tim, možda joj je važnije da zna da neuspeh nije sramota nego da dobije obećanje da će sigurno pobediti.
Kada kaže da joj se nešto ne dopada, da se s nečim ne slaže ili da nešto ne želi, važno je da odrasli ne tumače automatski njeno protivljenje kao nevaspitanje.
Jer devojčica koja nauči da je njeno „ne” važno u detinjstvu ima bolju osnovu da postavlja granice i kasnije u životu.
Jednako je važno da joj ne oduzimamo priliku da rizikuje, istražuje, penje se, popravlja, eksperimentiše i ponekad se isprlja. Da joj ne govorimo da nešto nije za devojčice. Da joj dozvolimo da bude glasna kada ima nešto važno da kaže, hrabra kada se plaši i ljuta kada za to ima razlog.
To ne znači da devojčice ne treba učiti obzirnosti, nežnosti i empatiji. Naprotiv. Znači samo da te osobine ne smeju biti važnije od njihove slobode da budu ono što jesu. I da iste vrednosti treba negovati i kod dečaka.
Devojčica ne mora da bude lepa da bi bila vredna
Postoji još jedna poruka koju devojčice vrlo rano usvajaju, često i pre nego što umeju da je prepoznaju.
Da je njihov izgled važan. Ponekad važniji od svega ostalog.
„Kako si lepa!”, „Kakva ti je divna haljina!”, „Prava si princeza!” – rečenice su koje odrasli izgovaraju s najboljim namerama. I nema ničeg lošeg u tome da devojčici kažemo da je lepa. Problem nastaje ako je to ono što najčešće primećujemo.
Ako dečake pitamo šta su napravili, koliko brzo trče i šta su naučili, a devojčice uglavnom hvalimo zbog frizure, garderobe i osmeha, šaljemo im poruku o tome šta je kod njih najvažnije.
Zato je važno da devojčice čuju i drugačije rečenice.
„Baš mi se dopada kako razmišljaš.”
„Bila si uporna iako ti nije bilo lako.”
„Zanimljivo mi je tvoje mišljenje.”
„Ponosna sam što si se zauzela za sebe.”
„Nisi morala da pristaneš samo zato što su svi ostali pristali.”
Devojčica treba da zna da njena vrednost ne zavisi od toga koliko je lepa, mršava, popularna ili koliko se drugima dopada.
Posebno danas, kada se poređenje s drugima ne završava izlaskom iz škole, već se nastavlja na ekranima telefona.
Škole imaju odgovornost koju ne smemo da potcenimo
Osnaživanje devojčica nije samo porodični zadatak. Škola je mesto na kojem dete svakodnevno dobija poruke o tome šta ume, koliko vredi i gde mu je mesto.
Kada nastavnici podjednako podstiču devojčice i dečake da učestvuju u eksperimentima, raspravama, sportskim aktivnostima i rešavanju složenih problema, oni šire granice onoga što deca veruju da mogu.
Kada se devojčicama daje prostor da vode timove, postavljaju pitanja i iznose mišljenja, one stiču iskustvo da njihov glas ima težinu.
Važno je i kakve primere nudimo deci. Ako u udžbenicima i nastavnim materijalima žene gotovo isključivo srećemo kao majke, supruge ili sporedne istorijske ličnosti, propuštamo priliku da devojčicama pokažemo koliko su žene doprinele nauci, kulturi, medicini, umetnosti i društvenim promenama.
Istovremeno, ne treba zaboraviti da devojčicama nije potrebna samo podrška da budu uspešne. Potrebna im je i zaštita od vršnjačkog nasilja, seksualnog uznemiravanja, ponižavanja zbog izgleda i drugih oblika diskriminacije.
Škola u kojoj devojčica postiže odlične rezultate, ali se plaši da prijavi uznemiravanje ili da javno iznese svoje mišljenje, nije završila svoj posao.
Naše bake i prabake često su morale da se bore za prava koja danas podrazumevamo. Za pravo na obrazovanje, rad, imovinu, političko učešće i samostalno odlučivanje.
Naše ćerke imaju priliku da žive drugačije. Ali njihova sloboda ne zavisi samo od zakona. Zavisi i od toga kakve im poruke šaljemo za porodičnim stolom, u učionicama, na igralištima i u javnom prostoru.
Zavisi od toga da li ćemo ih naučiti da budu poslušne po svaku cenu ili da razmišljaju svojom glavom. Da li ćemo im dozvoliti da pogreše. Da li ćemo njihove ambicije shvatati ozbiljno. Da li ćemo im pokazati da imaju pravo na sopstvene granice, osećanja i izbore.
I možda najvažnije, zavisi od toga da li ćemo od njih očekivati da stalno dokazuju da zaslužuju isto ono što se drugima podrazumeva.
Ne moraju sve devojčice da postanu naučnice, direktorke, sportistkinje ili liderke. Ne moraju da budu izuzetne da bi zaslužile poštovanje.
Neka žele da budu umetnice, učiteljice, inženjerke, majke, preduzetnice. Neka budu tihe ili glasne, nežne ili odlučne, oprezne ili avanturistički nastrojene. Neka promene mišljenje deset puta dok odrastaju.
Naš zadatak je da im omogućimo da taj izbor jednog dana zaista bude samo njihov. Naš najveći uspeh biće kada devojčice više ne budu morale da se bore da bi im se verovalo da MOGU.