Нећу причу ширити нити по ко зна који пут понављати колико је правопис важан и зашто је важан, само ћу вас подсетити на неколико правила.
Називи празника пишу се великим почетним словом, а ако је назив празника вишечлан – великим словом пише се само прва реч (осим ако је у саставу назива празника властито име). Тако се актуелни празници пишу – Нова година, односно Божић. Исправно је написати: Срећна Нова година! Срећан Божић! Међутим, ако некоме пожелите срећну одређену годину, то се онда више не односи на сам празник, већ на предстојећу (данас већ текућу) годину, те је исправно написати: Срећна нова 2013. година! Такође је иправно написати: Срећни новогодишњи и божићни празници! Наиме, придеви новогодишњи и божићни пишу се малим почетним словом.
Неретко ми је било упућивано питање да ли исправније срећан или сретан.Норма стандардног српског језика прихвата обе варијанте овог придева, али даје предност облику срећан. Ово правило изречено је у Правопису српкога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010. година) на страни 39; т. 23а: „Разједначавањем групе ћн у срећни, срећно, срећник, срећница добијени су облици сретни, сретно и сл. а промена је пренесена и у сретан. Мада норма признаје дублетизам срећан и сретан – предност треба давати облицима са ћ.“
Уздравље!
Srecan Bozic i Nova godina…
Потпуно у своме стилу, савремени правописци (правописачи?) препоручују да се нешто чини, а да не објашњавају зашто то чинити. Можда се сувише ослањају на источну варијанту српског језика, те им оно сретан звучи некако прекодрински – али не и несрпски, зар не? Слична “кост“ била је својевремена, подједнако јалова и беспредметна, расправа о зарезу и запети – два термина која објашњавају механички поступак како добити односно произвести (урезивањем односно запињањем за подлогу) дотични знак интерпункције. Мени, рецимо, далеко више смета дублетизам уместо двојства, норма или стандард уместо правила те принцип уместо начела.
Мислим да треба коначно прихватити – и очиту и очигледну – чињеницу да се структура становништва Србије трајно променила, и да су нам – након Бљеска и после Олује- стигли и изрази својствени нашим СУНАРОДНИЦИМА из западних крајева, који се такође изражавају у српском језику. Осим ако наши правописачи не намеравају да се придруже онима који српско своде на србијанско, а сутра можда и на шумадијско?
A koji su to bozicni praznici?
Badnje veče i Božić.