Чудан смо ми народ!
Нигде се толико не говори о туђем изгледу као код нас. Дотерате се тако, и пуни себе изађете у вечерњу шетњу и не слутећи шта вас све чека, кад – среће вас познаник! Не каже ни добро вече, не пита ни како сте; одмах вас процењује. Ако сте случајно добили неку килу више, очајнички шири руке, цокће уснама и виче на сав глас: „Ух, бре, ал’ си се угојио! На шта то личиш?“
И не знајући да вас је бацио у најдубље очајање, одлази даље и заборавља вас истог часа. Трчите право на вагу и од следећег јутра престајете потпуно да једете, мршавите из дана у дан, и само чекате кад ћете га опет срести. И гле, долази и тај дан. Шетате се витки попут оштрице бријача кад, ето ти њега! Овај пут не шири руке и не цокће, већ вас подозриво посматра, као да сте заражени, и смртно озбиљан врти главом: „Шта ти је? Нешто си страшно ослабио? Требао би да одеш на контролу…“
Очигледно, сумња да сте оболели од оног најгорег. Ноге почињу да вам клецају. Враћате се кући и манијачки једете све до следећег сусрета, када ће вам опет рећи да сте се угојили.
Углавном, никада вам нико не каже да сте како треба! Никада да сте сасвим нормални. Због чега то чине? Да ли због тога што нас воле, па се брину за наш изглед, или хоће да нас повреде, јер су зли и завидљиви? Или, једноставно, немају паметнијег посла па се брину о туђем изгледу, тек да говоре, тек да нешто кажу? Ко ће свету удовољити?
Ипак, у далеким земљама, међу непознатим, учтивим људима, почиње да нам недостаје наметљива, понекад тако несносна брига наших сународњака. Корачамо изгубљении у гомили и чезнемо да нас заустави неко познат, рашири руке и цокцући каже да смо се страшно угојили!
Били бисмо тада мање сами…
Момо Капор