Аутори недавно објављене студије у часопису JAMA Pediatrics упозоравају да се аутизам код деце данас превише често погрешно дијагностикује — и да то има озбиљне последице и по децу која нису аутистична, а добијају ту дијагнозу, и по децу с неким облицима поремећаја којој ресурси буквално измичу из руку.
Бројке расту — али зашто?
Према последњим проценама америчких Центра за контролу и превенцију болести (CDC), аутизам је данас дијагностикован код сваког 31. детета узраста осам година — пре само две деценије, тај однос је био 1 према 150. Раст је огроман, а научници се не слажу у потпуности о томе шта стоји иза тих бројки. Многи истраживачи повећање приписују углавном бољем разумевању аутизма и интензивнијем просејавању деце, а не нужно стварном порасту учесталости поремећаја.
Управо у тој сивој зони — између стварног пораста и бољег препознавања — крије се опасност коју сада истичу стручњаци.
Половина дијагноза можда није тачна
Др Лестер Лиао, педијатар у Дечијој болници у Монтреалу и доцент на Универзитету Мек Гил, те професор Ерик Фомбон, директор истраживања аутизма на Универзитету за здравље и науку Орегона, тврде да тренутне дијагностичке праксе носе „штетне последице“ за децу и да подривају подршку онима са најтежим облицима синдрома.
Позивају се на студију која је дала забрињавајући резултат: од 232 деце школског узраста с претходно постављеном дијагнозом аутизма, упућене у академски центар ради неуроимиџинг студије, само 47 одсто је испунило истраживачке критеријуме за аутизам након детаљне поновне дијагностичке процене. Дакле — скоро сваком другом детету у том узорку дијагноза је раније погрешно постављена.
Зашто долази до грешака?
Проблем делимично лежи у самим дијагностичким инструментима. Аномална понашања могу се оценити као присутна (и приписати аутизму) иако нису аутистичне природе — нормативни референтни подаци за многа понашања која се процењују у оквиру стандардизованих тестова једноставно не постоје, нпр. које је нормалан опсег фацијалних израза.
Оно што посебно компликује ствар јесу велика преклапање симптома с другим стањима. На пример, тешкоће у разговору могу бити присутне и код аутизма (изостанак нормалне двосмерне комуникације) и код АДХД-а (превише причљивости, убацивање у разговор). Приписати симптом једном или другом поремећају захтева пажљиву клиничку процену.
Ко у томе губи?
Прекомерно дијагностиковање доводи до расипања ограничених ресурса за процену и терапијску интервенцију. Истраживачи наглашавају да су управо они с највишим функционалним капацитетима и друштвеним капиталом — они који могу сами да се снађу у медицинском систему — у стању да обезбеде дијагнозу чак и за блаже случајеве.
На индивидуалном нивоу, добијање дијагнозе аутизма може неоправдано да сузи опсег социјалних и образовних искустава детета и да остави трајне последице по формирање идентитета. На нивоу популације, неоправдана употреба интензивних услуга поставља питање правичности у приступу за децу с неуроразвојним поремећајима без аутизма, а која се исто тако боре да добију потребну подршку.
Ута Фрит, угледна истраживачица аутизма, истиче да је аутистични спектар постао толико широк да је „близу колапса“ и да је „изгубио свако значење“ као медицинска категорија. Централни аргумент: ознака се све чешће примењује на децу и одрасле с разним друштвеним тешкоћама или сензорним осетљивостима, које могу потицати и из анксиозности, емоционалне осетљивости или интровертности — а не из аутизма.