Да ли је срећа: а) навика, б) умеће, способност, вештина, ц) филозофија…Која је разлика између среће и оптимизма? Да ли се и како срећа може научити? Постоји ли идеално време за учење, нека препоручљива граница, као, на пример, за страни језик? Да ли је могуће остати али и постати “срећан у несрећном свету”, посебно тамо где је осмех – догађај? Коначно, можемо ли срећи научити нашу децу?
У Немачкој, у граду Хиделбергу, уведен је као редован, тј. обавезан предмет: “Срећа”. Одлучили су да покушају да своје средњошколце уче задовољству живота, ведрини, самопоуздању. Предавања ће вршити учитељи, педагози, психолози, глумци, терапеути… Не знам да ли се оцењује и како. Још ме више занима да ли су предавачи срећне особе? По ком и чијем критеријуму?
Британски психолог Richard Wiseman већ 15-ак година проучава појмове среће и несреће. 1994. године покренуо је „Пројекат срећа“ састављеног од низа експеримената са 400 добровољаца који себе сматрају изразито срећнима или изразито несрећнима. У једном од експеримената они су замољени да прелистају одређени часопис и преброје све фотографије у њему. “Несрећници” су у року од два минута завршили задатак. За разлику од њих, “срећници” су већ на првим странама часописа приметили коментар: “Овај часопис садржи укупно 43 фотографије. Не морате даље бројати”. Такође, у средини часописа налазило се и ово објашњење: “Довољно је да кажете да сте приметили ову страницу и добићете новац.” Јасно, »несрећници«, уопште нису приметили ни једно ни друго објашњење. Односно: што су више били концентрисани на нешто конкретно, то су мање примећивали општи контекст, што је типично понашање оних који себе доживљавају као несрећне.
Wiseman је направио и типологију, тј. основне карактеристике и срећних и несрећних особа. Тако, по њему, срећне особе су опуштене, отворене, лако препознају нове прилике. Не плаше се изазова и промена. Имају висок степен самопоуздања.Верују себи и својим инстинктима али умеју да прихватају и туђа мишљења. За разлику од њих, »несрећни« људи брину унапред, одбијају ризике, плаше се великих промена. Често верују у празновјерје које носи несрећу, попут разбијања огледала, ходања испод мердевина, црних мачака, броја 13…
Према људима су неповерљиви јер су убеђени да је сваки контакт заснован на интересу и усмерен на то да они буду преварени. Једна од најбитнијих разлика између срећних и несрећних јесте њихова способност суочавања са проблемима и великим животним кризама, или несрећама. Wiseman је затражио од својих испитаника да замисле да су били сведоци оружане пљачке током које су и сами били повређени а затим да тај догађај опишу и дефинишу као срећан или као несрећан. Наравно, они који и иначе свет посматрају са најцрње могуће стране су са великим жаром говорили како су могли остати без главе и како се увек нађу на погрешном месту у погрешно време. За разлику од њих, срећници су у овом догађају видели чињеницу да се све, ипак, добро завршило, да су сада богатији за једно искуство.
На крају свог десетогодишњег истраживања Richard Wiseman је основао »школу среће«, засновану на принципима да се људи не рађају срећни већ да срећу сами стварају, односно да се срећи могу научити. Како? Променом негативног животног става у позитиван, концентрисањем на пријатна искуства, подсећањем на лепе успомене, прихватањем своје будућности са осмехом.
Јасно, све је то лакше рећи него учинити. Са друге стране, знамо да у првој години живота детета, одрасли из његове околине, пре свега мајка задовољава све његове потребе. Међутим, ове потребе нису само физиолошке и физичке (за храњењем, спавањем, пресвлачењем..) већ и психичке (потреба за додиром, за пажњом, нежношћу…). У зависности од тога колико су ове потребе задовољене дете стиче одређено искуство. Затим, то своје искуство генерализује на целокупно своје окружење. Укратко, већ у овом раном узрасту, на основу поверења које је стекло у своју мајку и тога колико је било пажено, вољено, мажено… дете свет доживљава као претежно пријатно, или претежно непријатно место. Да ли се већ тада одређује хоће ли одрасти у будућег оптимисту или песимисту? Многима је период раног детињства, пре поласка у школу највеселији, најнасмејанији, можда и најсрећнији. Одрастајући деца постају све озбиљнија. Велики кривац је школа, истовремено и обавезна и веома напорна. Научници тврде да када се заврши период одрастања, одређено схватање света је у потпуности завршено. Подразумева се да су важне и животне околности, тј. што мањи број стресова како би се формирало позитивно доживљавање света. Међутим, то не значи да уколико сте пропустили да се још у првим годинама живота определите за срећу, ведрину и оптимизам као животни став – да сте закаснили.
Можда се срећа не може научити у некој школи, на начин као што се учи вожња аутомобила, кројачки занат или аранжирање цвећа. Међутим, оно што се ће сигурно допринети срећнијем одрастању деце јесте уношење што више ведрине и оптимизма у породичну атмосферу.
Промените угао гледања на неки проблем. На пример, када вас ухвате «црне мисли» покушајте исту ствар да сагледате из неког другог угла (шта би о томе, на пример, рекао неко кога, можда, не познајете али поштујете?). Избегните да страхујете унапред. Окружите се позитивним људима. Приуштите себи нешто лепо. Отиђите негде са пријатељима. Реците некоме да га волите. Обезбедите себи 8 сати спавања ноћу. Проводите што више времена на отвореном простору. Слушајте своју омиљену музику.
• Смејте се са својом децом, макар смех изазивали обичним голицањем. Смех ће вас опустити, поправити тренутно расположење, уклонити бар мало стреса.
• Играјте се са децом. Свака ваша заједничка игра је лековита, без обзира да ли измишљате нове, само ваше, или се играте неких већ постојећих. Игра је поље где је свима дозвољено да буду опуштени, креативни, растерећени. Иако је игра лековита и за одрасле особе, сваки пут када се играте са својим дететом, ма колико оно имало озбиљан израз лица и озбиљно приступало самој игри – будите сигурни да се изнутра осмехује.
• У предшколском периоду деца усвајају начин понашања својих родитеља. Она уче из примера, копирањем узора оних који су им најближи. Искрености тј. нелагању ће се најпре научити ако ви сами не лажете. Заволеће књиге уколико их ви радо читате, уживаће у празницима, ако и ви уживате. Имаће онакав приступ решавању проблема какав ви имате. Уколико их решавате са осмехом и ентузијазмом, чините много за дететово ведрије одрастање и самопоуздање. Укратко: можда ће ваша деца имати живот под “срећном звездом”, уколико сте ви срећни.
Лично, мени се увек чинило да што се више бавим својим дететом, (и то не када постоји проблем за решавање, већ у обичним, свакодневним приликама), осећам се срећнијом. Са друге стране, као педагог који се већ годинама бави питањима дечијих емоција знам да су и деца срећнија када су им родитељи посвећени, и када расту окружена сигурношћу, разумевањем, пажњом. Све ми се чини, прва лекција у школи среће морала би бити ту негде. Љубав.
пише: Јелена Холцер