Већ дуже време наставници у основним школама нереално оцењују ђаке. Проблем је с временом попримио озбиљне размере и „прелио се“ на средњу школу и факултете. Пракса се на крају претворила у културу поклањања оцена, што је довело до инфлације „вуковаца“. (Према неким подацима данас их има до десет пута више него пре 30 година).
Разлози настанка ове културе су тројаки. С једне стране, за њен настанак су одговорни родитељи који су, када је деведесетих година отпочела транзиција, искористили нормативни вакуум створен распадом старих институција и почели да врше притисак на наставнике да поклањају оцене. Са друге стране, праксу потпомаже министарство просвете које критикује школе када види да просечна оцена у школама пада, тумачећи то често као попуштање у раду. Да би избегли двоструки притисак, наставници су одговорили поклањањем оцена.
Ускоро је поклањање оцена постало ствар самоиспуњавајућег пророчанства (self-fulfilling prophecy). Када наставник очекује да ће сви други наставници дати високу оцену, онда и он сам даје високу оцену. (Томас Шелинг заправо ову појаву зове селф-дисплацинг пропхецy, јер се просек помера све више и више.) Временом се пријемни испит за средње школе (данас завршни испит, мала матура), уведен почетком 1990-их, претворио у делимично ефикасно средство којим се долази до верније информације о знању ученика и које помаже да се раздвоје изврсни ученици (прави вуковци) од просечних (лажних вуковаца).
Ипак, тест мале матуре решава проблем само делимично, јер оцене из основне школе чине 60% неопходног резултата за упис у средњу школу. Дакле, још увек вам се исплати да добијете поклоњену, а не реалну оцену. Може ли институција мале матуре, поред корекције вредности ученика, да се искористи за реалније оцењивање током основне школе, то јест за сузбијање културе поклањања оцена? Постоје три начина да се то учини.
(1) Први је да се сваки наставник редовно контролише. У том случају мала матура више не би била потребна. Али то је јако скупо. Практично вам је потребно скоро исто онолико контролора колико има наставника. Уместо тога, потребна је мера која је слична мери преласка са зимског на летње рачунање времена. Замислите да рачунање времена остане какво је било (без померања сата), али нам влада нареди да све морамо да радимо сат раније. Сви бисмо морали да устанемо сат раније, оперемо зубе сат раније, дођемо на посао сат раније, доведемо децу из вртића сат раније итд. Неки би успевали да се прилагоде, неки не, и настао би општи хаос. Слично би било и са појединачном контролом наставника. Неки наставници би успевали да оцењују реалније, неки не би, што би целу ствар учинило још гором. Уместо тога, довољно је да сви у истом тренутку вратимо часовнике за сат уназад, и проблем је решен. Нико нема потребе да се појединачно замара темпирајући време, а циљ је постигнут.
Овакво решење треба да се нађе за искорењивање праксе поклањања оцена. Предлажем овде два таква решења.
(2) Смањити или потпуно укинути пондер за оцене из основне школе као критеријум уписа у средње школе. Сада је успех из основне школе пондерисан на 60%. То значи да ваша просечна оцена из основне школе носи 60% укупног резултата који треба да постигнете да бисте се уписали у средњу школу. Друга половина стиче се на основу резултата пријемног испита. Када би се удео резултата из основне школе смањио на, рецимо 25%, поклоњена оцена би имала више него дупло мањи утицај на коначни резултат који се вреднује за упис. (Нешто слично је урадила Математичка гимназија у Београду.)
Радикалнија верзија овог решења би била да се оцене из основне школе потпуно укину као критеријум за упис у средњу школу. Када би пондер за оцене из основне школе износио 0%, а мала матура 100%, наставници би с временом престали да поклањају оцене, и усредсредили би се на наставу и припрему деце за малу матуру. Родитељи вуковаца за које се на крају испостави да нису вуковци (лоше ураде тест) сматраће да су школски наставници поклањањем оцена детету направили медвеђу услугу. Ускоро ће такве школе почети да се избегавају, или ће родитељи почети да врше притисак да наставници реалније оцењују ђаке и нагласак ставе на припрему за малу матуру.
(3) Оцене из основне школе могу да се задрже као критеријум за упис у средњу школу (са пондером од 0,6), али је неопходно установити колико оне одговарају знању показаном на малој матури. По овом решењу, сваком ученику (одељењу; школи) рачуна се просечна оцена, као и сада. Потом се та просечна оцена упореди са оценом на малој матури. Ако просек ученика (одељења; школе) са теста не одудара више од 10% од просека ученика (одељења; школе) из основне школе, запослени у дотичној школи добијају ванредно повећање плате за 5%. И тако сваке године. (Могуће је смислити и другу врсту награде ако овакво повећање представља терет за буџет.)
Како би решење (3) променило понашање основношколских наставника? Сада би сви наставници били заинтересовани да реално оцењују ђаке, јер је свако подударање важно. Другим речима, наставник би био заинтересован да ученик који зна за двојку заиста добије двојку, јер ће ту оцену вероватно добити и на малој матури. Ако се то деси, наставник добија награду. Ако просечна оцена из основне школе одудара за више од 10% од оцене на малој матури, нема награде.
Ова мера може да сузбије поклањање оцена јер га поскупљује и чини мање атрактивним. Цео проблем је у томе што поклањање оцена сада ништа не кошта. Увођењем овог правила оно би носило већи опортунитетни трошак, што би наставнике подстакло да реалније оцењују.
Извор: dusanpavlovic.in.rs