Пре него што сам постала мама мислила сам да тачно знам које су то су грешке које већина родитеља прави и да ћу једнога дана, када за то дође време, бити једноставно савршена. И онда је дошла Зоја. Убрзо сам схватила да нисам имала појма о грешкама, да нисам имала појма о родитељству, да нисам знала да је мамама најтеже судити и да уопште нисам била свесна шта значи бити добра у том задатку. Не знам ни сад. Са гомилом малих сумњи се суочавам свакодневно. Како се поставити, шта рећи и колико. Некада мислим да колико год да се трудим не поступам исправно. Некада се себи дивим на сналажљивости и такту. И тако у круг. Али једну ствар сам себи обећала. Обећала сам да ми никада неће бити важније то што сам ја мама, од онога другог да си ти дете.
Мало збуњујуће, зар не ?!
Причу замишљам овако….
ЈА САМ МАМА … ја сам ту за све што ти треба. Ја сам ту за тебе увек. Ја немам свој живот. Мој живот си ти. Ја живим и дишем за тебе. Моја једина сврха је брига о теби . Можда ћеш и постати због мене мала жена са великим проблемима, али не зато што ја то желим, већ зато што моје жеље од твојих не могу да дођу до изражаја. Ти не знаш да набројиш ствари у којима ја уживам. Више не знам ни ја постоје ли оне уопште. Уживам само у начину на који ме гледаш, осећају када знам да не можеш без мене и када сам у позицији да ти нешто пружим.
Можда ћеш посумњати једнога дана да нисам веровала у тебе јер сам ти стално подметала леђа и испуњавала сваку твоју жељу. Признаћу ти нешто. Ја никада нисам размишљала о томе да тебе треба да припремим за живот. Мени је било много важније да помогнем себи. Да помогнем себи да схватим зашто вредим. И да … не у тебе, нисам веровала у себе.
Немој ми никада рећи да такву љубав од мене ниси тражила и да мислиш да нећеш моћи да је оправдаш, иако ћеш цео живот то покушавати. И да ће те због тога гристи савест. Немој ми рећи да би волела да сам се више смејала, излазила, радила ствари које волим и радила на себи, уместо што сам бринула о теби стално. Повредићеш ме ако ми то кажеш. Знам да није природно одузети некоме живот, а ти си то мени урадила када си се родила.
Због тога ћеш можда платити цену.
Можда ће ти бити тешко са људима, можда нећеш умети да се снађеш, вероватно ћеш се стално преиспитивати и тешко доносити одлуке, а још теже их спроводити у дело. Животарићеш, уместо што ћеш живети, нећеш веровати у снове и нећеш имати жеља. Највероватније нећеш веровати у себе, јер томе сам те све време несвесно учила. Пусти ме само да живим у вери да сам „велика“ јер то је све што имам и што ми је важно. Ја сам заиста радила најбоље што сам умела, ипак сам ја само мама.
ТИ СИ МОЈЕ ДЕТЕ … ти мораш да слушаш, свакако, да знаш правила и да им се прилагођаваш. Моја правила. Ја имам своје време, своје обавезе, своје жеље и оне су по природи ствари веће и битније од твојих. Ти се прилагођаваш мени. Ја нисам савршен човек, а ни родитељ и правићу грешке док год сам уз тебе. Правићу их много. Али ћеш ти из њих свашта научити. Понекад нећу бити фер. Грдићу те и кад баш ниси заслужила, али ћеш тако научити колико су људи и ствари променљиве и како једино на кога можеш да се ослониш си ти сама.
Када кренеш у школу никада нећу кривити наставнике и школство за твоје лоше оцене и тешке задатке. Тако ћеш научити да правила игре морају да постоје. Одувек и заувек. Мораћеш да схватиш да игра много пута неће бити фер. Надређени ће некад више заслуживати да буду подређени. Многи ће варати да би успели. Некада ћеш варати и ти. Често ти се неће допасти ни улога која ти је у игри запала, али ћеш морати знати да је окренеш у своју корист. И на крају ћеш ипак морати да схватиш да је најбитније шта ти сама мислиш и о себи, и о игри.
Оно што исто могу да ти обећам, јесте да се никада нећу плашити за тебе, за мене, за нас. Вероваћу теби, вероваћу себи и вероваћу у срећу. Страх је највеће бреме које ћеш у животу носити, ако га у детињству стекнеш и зато ћу се трудити да га држим подаље од нас.
Даваћу ти добре примере. Не тако што ћу ти причати празне приче “шта треба” и “шта не треба”, већ тако што ћу те пустити да сама видиш и осетиш. Знам да те са пљескавицом у тањиру нећу уверити у важност здраве исхране, нити са цигаретом у устима у штетност дувана. Зато ћу се трудити да будем боља због тебе и себе, због нас.
И запамти, оно што је најважније, нећу ти никада олакшавати пут, нити на њему стајати. Не зато што ми је тешко. Већ зато што на то немам право. И ако икада пожелим да ти подметнем леђа кад не бих смела, урадим више него што могу у тренутку, и будем кривила себе што можда не могу, тада ћу нас саплести обе. Тебе, јер ћеш мислити да препреке само преко мојих леђа можеш прећи, а моја леђа неће увек бити тако јака. И себе, јер ћу ти одузети шансу за успех и срећу. Ја сам се одговорности за обоје одрекла кад сам те родила. Од тада си највеће ствари одрадила сама … суочила се са огромним непознатим светом око себе, удахнула ваздух први пут, борила се са грчевима, дечијим прехладама, првим корацима и речима. И ја сам се дивила тој борби. Борби за животом. Још увек се сећам твог великог осмеха када си изговорила прву реч и снаге коју сам видела на теби када си савладала пешчану плажу својим првим корацима. САМА.
Како растеш задаци су све већи и тежи, али ја верујем и да си способна да на њих одговориш. Свако моје подметање леђа ће значити да не верујем довољно у тебе. А ја верујем. Најбоља услуга коју могу да ти пружим јесте да се склоним са стране и са љубављу посматрам твој пут. Понекад ће ти бити потребно усмерење, много више пута ће ти требати охрабрење и ја ћу бити ту. Бићу ту да те подсетим на то да су снови достижни, а жеље оствариве, само ако довољно јако желиш, али да не треба да живиш без жеља и снова.
Мој успех као родитеља никада неће бити у томе колико ћу ја твојих жеља остварити и препрека уместо тебе прећи , већ колико ћу допринети томе да их ти сама имаш и да их остварујеш и прелазиш без мене, без икога.
Тек онда ћу бити велики родитељ који праве мале грешке, и због тих малих грешака и великих обећања ти ћеш бити спремна за живот без мене. А то и јесте мој циљ . И тек тада ће то ти си дете бити важније од тога што сам ја мама. А то и јесте права ствар.
Извор: zolerina.com