Звучи отрцано, али васпитање деце игра пресудну улогу у томе какав ће сутра то дете бити човек, и како ће осмислити подарени му живот. Али, не треба заборавити да у сваком одраслом још увек живи дете које такође потребује одређену дозу (само)васпитања. И што пре освестимо ту затомљену потребу за менталном хигијеном и духовним сазревањем, свакодневни живот колико год тегобан био може да нам буде смисленији. Одлука да кренете “уским путем” самопознања је на вама.

Прва помоћ

“Сада када су ваша деца још недорасла, дужни сте да им помогнете да схвате шта је добро. То је најдубљи смисао живота”, тако је говорио један савремени светогорски подвижник родитељима који су му се обраћали за помоћ, у жељи да непрестано следују том тихом Божијем гласу.

Када дете у породици, па касније и у ширем друштвеном окружењу научи и искуси да је Бог љубав,оно неће бити пријемчиво за зло и егоизам који доводе до разних облика деструктивног и насилногпонашања. Напротив, такво дете ће са извесном лакоћом и сасвим природно усвојити две највеће јеванђелске заповести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом; и љуби ближњега свога као самога себе.

Али, авај, пошто се све више сусрећемо управо са супротним од горе написаног; и да туга буде већа, такав модел васпитања се сада већ бескрупулозно намеће, у наставку следе најчешћи промашаји родитеља, који доприносе формирању нарцисоидне деце деструктивног и насилног понашања:

Имам право

Моје дете је посебно и заслужује да има све. Ако му ја то не могу пружити, требало би друштво.

Свако дете је за своје родитеље посебно, или они верују да је то истина. Опет, деца су јединствене личности и имају право да се према њима опходимо са добротом поштујући њихову особност. Ипак, претерано је очекивати да други сматрају моје дете посебним зато што то ја мислим. Овакав став је укорењен у нарцисоидној немогућности сагледавања других као одвојених бића која не морају мислити и осећати као ја. Дете или одрастао човек који очекује посебан третман осуђен(о) је на велика разочарења (а свако разочарење је недостатак љубави) и непрестане потешкоће у односима са људима који не буду подржавали његову нереалну представу о самом себи.

Патња

Моје дете не треба да пати, јер ако је дете несрећно, ја сам лош родитељ. Неуспех је увек негативно искуство и треба га избегвати по сваку цену.

Важно је да што пре схватимо како је патња део људског сазревања. Колико год се трудили да децу заштитимо од бола, освануће онај дан када ће се десити нешто на шта ми нећемо моћи да утичемо. Иако та дешавања неретко имају трагичне размере, ипак су чешће у питању уобичајени промашаји или неуспеси. На пример, када се добије слаба оцена, или се не победи на такмичењу, или се детету не купи нека играчка коју тражи. Данас се родитељи сатиру да децу поштеде и најмање патње и/или лишвања. Обратите само пажњу како се у време празника по радњама предано тражи одређена играчка, или колики притисак деца врше на родитеље да имају неку најновију пошаст у дечијој култури. Остаје нејасно зашто родитељи заборављају да се деци, као и одраслима може помоћи да се суоче са животним разочарењима и проблемима; и да их то болно искуство може оплеменити и допринети њиховом душевном здрављу. Са квалитетном родитељском подршком, све препреке, неуспеси и промашаји оснажују карактер детета.

Деци је неопходно пружити прилику да овладају осећањем фрустрације, губитка, усамљености, досаде, зависти, кривице и гнева, а помоћ у томе им пружају саосећајни и предусретљиви одрасли у њиховом животу.

Недозвољени микс

Оно што је добро за мене, добро је и за моје дете. Ако се жртве које поднесем косе са мојим самоостварењем, моја ће несрећа мом детету бити гора него да се уопште нисам жртвовао.

Овакав став укорењен је у немогућности родитеља да сагледа одвојеност од свог детета. “Оно што је добро за мене, добро је и за моје дете”, на жалост је постао начин размишљања који је занемарио специфичне дечије потребе и интересе. Овакво понашање се уопште не разликује од окретања главе и гледања у другом правцу док ваше дете пати. Такође доприноси продуженој нарцисоидности код деце услед непостојања граница и присиљавањем деце да се поуздају у своје неразвијене ресурсе у време стреса. То су у принципу деца која, да тако кажем, “сама себе подижу”, а остављена су са комбинацијом нерешене свемоћи, дубоко конфликтиних потреба за овисношћу о некоме, љутњом и/или неповерењем према другима.

Слобода

Деци је потребна слобода изражавања. Њихове су душе “чисте” и без много уплитања одраслих они ће се једноставно развити у супериорна бића. Никаквог смисла нема проблематично понашање решавати ауторитативношћу. То само отуђује децу изазивајући у њима непотребан стид.

Овакав став је нарцисоидно измештање стварности које родитеља сасвим згодно ослобађа одговорности да своје дете социјализује и припреми да постане функционалан члан друштва. Деца лишена родитељдких упутства углавно не постају “добри људи”, већ ће сасвим извесно имати проблема у међуљудским односима, и могуће да ће патити од инфантилне нарцисоидности. Деци су потребни негујући родитељи који имају добро развијену самоконтролу, и који своје речи спроводе у дела.

Емпатија

Емпатија за дете значи да га третирамо као пријатеља, да са њим делимо своја осећања и испољавамо пријатељску блискост. Ако си искрен, свом детету ћеш увек рећи све што мислиш и осећаш, све шта те тренутно мучи. Деца увек треба све да знају о својим родитељима.

Родитељи који се на овакав начин опходе према својој деци, често се изненаде када открију како мало или нимало поштовања њихова деца имају према ауторитету било родитеља или неке друге одрасле особе. Изузетно је важно на време научити да се емпатија за дете заснива на разумевању дететових реалних потреба и могућности у одређеном периоду развоја. Као и интуитивном осећању за дететове јединствене ритмове и одређене навике или понашања. Такође се темељи на уложеном труду око постављања здравих граница. Добре родитељске границе значе да се према детету не треба опходити као према пријатељу.

Полност

Полност је природна и деца не би требало да се стиде своје полности, зато што се одрасли понашају “репресивно”.

Ескалација порнографског садржаја у већини медија урушава свако људско достојанство, а излагање деце том утицају има несагледиве последице. Један од болесних симптома нашег нарцисоидног времена је да тој дискутабилној потреби за сексуалним надражајима допушта да се тако агресивно позлеђује и дечија психа. У сваком случају, родитељи се морају чувати збуњености или равнодушности према овим утицајима. Иако децу не можемо сачувати од те неумерености, и минималан труд да децу зашитимо, ствара једну суптилну границу коју деца могу прихватити као извесну самозаштиту.

Будући да је ово веома осетљива тема, да додам и то како родитељи свакако треба да показују зрелу љубав и нежност, и одговарају на питања о полности и дететовом доласку на свет, али на начин који одговара његовој способности да разуме. И према дечијој спонтаној полности такође се треба односити природно.  Ипак, оно што је природно здравим заљубљеним одраслима непримерено је дечијем узрасту и то је реланост коју треба поштовати ради очувања дететовог психо-физичког здравља.

(Само)поштовање

Деца ће развити осећај самопоштовања тако што ћемо им упорно говорити како су “посебна” и подстицати их да непрестано то имају у виду. Она ништа не морају да остваре и да се труде како би порадили на том осећању. Треба их увек штитити од штетних последица конкуренције и свих животних изазова.

Не знам да ли је икада као данас била популарна девиза да се до остварења неког циља стиже лако и безболно, никако овом изјавом не покушавајући да афирмишем став како је пак за све потребно да пролијемо литре крви и зноја. Не. Али како се изграђује самопоштовање и здрава доза самопоуздања? Да ли тако што само причамо о томе шта можемо да учинимо, или од конкретних поступака преузимања одговорности и изналажења начина да нешто заиста спроведемо у дело?

Исти случај је и са децом. Када их охрабрујемо да се окушају у нечему, она откривају своје могућности, стичу искуства и тако се изграђују као личности. Ако посрну и падну на том путу то је искуство учења које има потенцијал да им помогне да буду реалистичнији у вези са собом, па самим тим и зрелији. У том процесу родитељи помажу тако што ће створити атмосферу поверења у којој се нуде могућности, вреднује се труд и уче децу вештинама превазилажења разочарења.

И још нешто, осим жртвене родитељске љубави деци је за правилно сазревање неопходна доследност, озбиљност, поштовање одређених правила и форме, постојање здравих граница и емпатија неког ко ће у њиховом животу бити зрео одрасли.

Огњена Лазић

Извор: duhovnaterapija.wordpress.com