Психолог др Ана Пешикан одговара на питање: Које су три најважније ствари до дететове 3. године?

10 новембра, 2021

Проф. др Ана Пешикан говорила је за наш портал о томе да ли је родитељство заправо наука или је слушати инстинкт довољно. У данашњем тексту одговара на једно наизглед једноставно, а заправо врло сложено питање – које су то три кључне ствари на које родитељи треба да обрате пажњу у периоду пре дететове треће године?

Ево шта каже др Пешикан:

Безрезервна љубав

То не значи пустити дете да ради шта хоће. Никада љубав не треба да зависи од понашања. Каналишете, не допуштате одређена понашања, али љубав не доводите у питање. Не уцењујете дете љубављу („не волим те ако то не урадиш..“, „не поједеш…“ „што си такав/таква…“ или чувено “за мамину љубав”), јер је емоционална уцена веома лош образац на свим узрастима и у свим односима, а не само у односу родитељ-дете. Можете да грдите, да се љутите, да кажњавате дете, али не да одбацујете дете и шаљете поруку да га не волите.

Адекватно реаговање на дечје потребе

Од најранијег узраста веома је важно адекватно правовремено реаговање на дечје потребе. На најранијим узрастима је то нужно, али то није само задовољавање физичких потреба бебе већ и развој поверења у свет који га окружује, допринос развоју емоционално стабилног детета.

Обратите пажњу, дечја потреба није исто што и дечји хир, temper tantrum или размаженост. Код беба је прихватљива реакција типа „хоћу све и хоћу одмах“ али не и код старијег детета. Са социјализацијом дете би требало да учи и одређене социјалне улоге, да изграђује стрпљење, способност да одгоди задовољство, да развија истрајност, јер су то карактеристике које су високо  повезане са школским и животним постигнућем, са успехом. У укупном успеху интелигенција учествује свега са 20-30%, остало су вредносне оријентације, мотивација и црте личности.

Постављање јасних граница

Шта се може, шта се не може; шта се сме, а шта не сме; шта је лепо, а шта ружно; шта је прихватљиво, шта није… и доследност у држању тих граница. Доследност је једна од најважнијих ствари у васпитању које даје добре ефекте.

Једном сте нешто казнили, увек то исто понашање не прихватате или кажњавате без обзира како сте расположени и какaв вам је био дан. Унутар тих јaсно постављених граница неопходно је давање слободе избора детету. То су начини да се изграђује самопоштовање код детета, самосталност и сигурност.

Проф. Пешикан питали смо и о животу деце у градовима 21. века. Деца након вртића или школе имају још по две-три обавезне активности, а времена за слободну игру је мало. Она нам објашњава колико је ово опасно и колико је слободне игре детету стварно потребно:

– Добро је да деца имају могућнoсти да практикују различите активности и имају искуства са различитим садржајима. То је корисно за њихов развој. Оно што је потребно јесте да се прати и „ослушкује“ како дете реагује на њих, да ли му пријају или не. У избору тих различитих садржаја критеријум би требало да буду склоности и интересовања деце, корист за њихов развој, али не неостварене жеље и амбиције родитеља, малограђанско утркивање и мода. Дете није фирмирани бренд којим се хвалимо пред другим људима.

Оно што прилично занемарује велики број родитеља, посебно оних из боље стојећих породица, јесу заједничке активности с децом код куће, са било каквим расположивим материјалом. Играње дугмићима или шерпицама није ствар сиромаштва, недостатка звечке или играчака него креативне и подстицајне употребе обичних ствари које нас окружују. Има много активности које се код куће могу радити, посебно играње с амбалажом коју бисте иначе одмах бацили. Покушај да се нешто направи од тог условно речено отпада (кутија у којима су биле упаковане неке ствари, хартије, картона, кеса и сл.) не само што шаље детету важну еколошку поруку да смеће није само смеће него и ресурс, с њим се може још нешто урадити, већ и развијате креативност код детета, да не гледа ствари једнодимензионално, само у једној употреби. Како би се снашло дете да нема јастука, а жели да легне, нема шналу а хоће да склони косу са лица, хоће да реши неки проблем а нема наменско средство за то – то су праве ситуације за развој мишљења и развој стваралаштва.

Уколико то пређе у навику и постане начин на који се дете односи према свету и околини, направили сте дугорочну вајду његовом развоју, али и другима и околини.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама