Уметност је, говорила је мајка, несигуран позив који нит’ храни нит’ брани оног ко му се ода. Пут уметности уопште је неизвестан, варљив и тежак, а игра је понајтежа и најварљивија од свих уметности, чак озлоглашена и опасна ствар. Тим путем није пошла ниједна овчица из добре куће. И све тако. -Шта ће, најпосле, казати цео овај наш овчији свет кад чује да је моја ћерка пошла управо тим путем?
Прошла је цела деценија како је мајка са мном водила овакав разговор. Морам признати да није била поетична као Аскина, али није излазила из оквира да ме моја лепа слова неће нахранити. И даље верујем да је мој – мама – ја – сам – писац – осмехуспео да је убеди и да у тренутку преобрати њену ћерку из стоматолога у писца.
Наравно, кад имаш шеснаест година или уопште не знаш где си или тачно знаш ко си. За мој оквир тада то је било довољно.
Данас знам да није битно на ком ћошку сањамо, као ни из којег угла се будимо – свака овца свога вука има.
Ма колико чудно било, нама – црним овцама је најлакше. Јер се од нас, кад нас једном тако назову, увек очекује да црне будемо. Разуме се, та неизневерена очекивања иду руку под руку са неодобравањем, неразумевањем и радиомилевисањем, али ту смо да забављамо свет.
Када је требало да се определим хоћу ли бити црна овца или бела сврака (јер не можеш да будеш и једно и друго) нисам имала довољно година да знам да знам да летим. Тако сам, за земљу привезана, пешачила уздуж и попреко, и успела да обиђем један круг око себе.
Кад продју оне симпатичне године учења и паметовања, отворе се неке друге очи и неки други прозори. Код црних оваца углавном то буде поглед у себе. Код неких других – у туђе двориште.
Мени се допадају моје перспективе. А посебно то што су у множини. И то што сви моји двогледи путују изнад туђих живота и ограда. Нема завиривања, ни коментарисања. Моја шапутања су и даље резервисана за моју љубав, а не за оговарање дужине нечије сукње.
Кад живиш у П. само то можеш да чујеш. И да се надаш да ће неко да ти каже да је прочитао књигу. Било коју. Па да изађеш из Бермудског троугла:Овде се ништа не догађа. – Немам пара да идем било где. – Одакле њему / њој новац да вози она кола и да путује?
У тим тренуцима желим да смо сви црни.
И да верујемо да је цео свет наша кућа. Јер није битно на ком ћошку сањамо, као ни из којег угла се будимо, све док смо то што јесмо.
Онима који не верују: Није место пребивалишта оно што треба мењати.
Треба расти изнутра. Прерасти кровове и туђе погледе. Играти и живети. Бити Аска.
Србијанка Станковић
Извор: portalmladi.com/