Мама је седела поред њеног кревета када сам ушла у велику, белу собу.
– Како је? – упитала сам тихо.
– Спава сад. Дали су јој нешто против болова.
– Шта кажу доктори?
– Шта да кажу? Толике године доживела, нема ту шта да се каже. Сутра ће највероватније да је пусте кући.
– Па то је добро, је л’ да? – упитах наивно.
– Да је пусте да умре у својој кући, Дудо. – појасни ми мама. Седох на ивицу кревета и загледах се у то мило лице на јастуку. Шачица костију расута испод чаршафа који се једва приметно дизао са сваким удахом.
– Али лепо дише. – рекох. – Уједначено.
– Зато што је на апаратима. Плућа већ отказују. Срце једва да ради. Четрдесет откуцаја у минути.
Погледах на монитор поред кревета. Танушна зелена линија једва да се мицала. Немогуће, помислих. То не може бити. Моја бака је борац. Мора да живи.
– Идем по кафу. – рече мама и нестаде у дугом белом ходнику.
– Хоћу и ја кафу. – рече бака шкрипавим гласом и стрже ону маску с лица.
– Бако, па ти си будна! – скочих и лице ми се озари. Зелена линија заигра.
– Наравно да сам будна. Чујем… чујем ја све што причате, само не могу да говорим баш увек…
– Чувај снагу, бако.
– А за шта да је чувам? Да нећу на маратон, можда? Помози ми да се усправим, душо.
Надвих се над њу. Обмота ми слабашне, готово провидне руке око врата.
– Наслони се сад. Је ли ти добро?
– Добро је. Никад боље. – насмеја се. – Да се и ово већ једном заврши па да се одморимо. И ја а и ви са мном. Миланка ноћима не спава. Ти долазиш сваки дан… напорно је то. Баш вас намучих, децо моја.
– Какво црно мучење, бако! Па ти си наша, није нама ништа тешко…
– Није тешко седети крај кревета. Тешко је гледати у болест, у смрт. Ја сам се навикла, али ви… Ви сте млади, ви не треба то да гледате… Знаш, Дудо… сањала сам мог оца синоћ. Дошао да ме води, тамо.- рече и показа руком некуд навише.
– Бако, не дам ја да ми те воде…
– Стани, не прекидај ме. Ишли смо оним путељком иза Мачкове воденице, знаш тамо кад пођеш према Ђоковића кући па скренеш у Млађов забран… Држи ме за руку и све ми прича успут. Како је тамо лепо и како ме мајка чека…
– Ако наставиш тако, ја ћу сад да се покупим и да одем!
– Зашто, дете моје? Па то је све нормално. Сви једном морамо отићи, то је живот.
– То је смрт, то о чему ти причаш.
– Јесте. И једно без другог не иду. Ал’ добро… видим да ми се потресаш, нећу више… Знаш шта ћеш да им даш да ми обуку?
– Знам, бако, сто пута си ми рекла.
– Бебу да ми пољубиш пуно. И да јој кажеш да је бака воли највише. Није више тако мала, можда ме и запамти. И Владу ми пољуби. Добро је то дете. И чувајте ми се, децо… Немој ја да бринем горе… Миланки да кажеш да улагани… још је лепих година пред вама… Ја сам моје проживела. Добар је то и дуг живот био. Твој деда, бог да му душицу прости, и ја… толику смо децу изродили, кућу направили, сви сте људи постали, своји на своме… ни за чим баба не жали, то да знаш… Једино…
– Шта?
– Једино да ми је она кремпита…
– Кремпита?! Па што не кажеш, баба, саћу ја да одем, то је ту близу, на ћошку… Часком, ето ме одма’ – зграбих торбу и кренух ка вратима. О, Боже, па што ми не рече раније, нано! Него ми ту причаш о Мачковој воденици и чудима…
– Дудо… – позва ме благо. – Дођи да те бака пољуби.
Надвих се поново над кревет. Загрлих је јако, толико јако да сам мислила да ће ми се, као нарамак грања, расути испод спаваћице. Осетих њење мршаве, кошчате прсте на потиљку и у коси… Немој да плачеш, рече и обриса ми сузе. Радуј се, кад год помислиш на мене, радуј се. Обећај ми да хоћеш. Обећавам, шапнух, и сузе се поново излише. Она узе моје лице у своје дланове, загледа ме на тренутак и пољуби својим леденим, помодрелим уснама у чело. Иди сад, рече, ако наставимо овако, затвориће нам се кремпите. Застадох на вратима и окренух се. Она ми показа руком да идем.
Мама ме срете на степеницама. Где ћеш? Идем по кремпите. Једу јој се кремпите! Биће добро, мама, биће боље, добацих одоздо. Мама покуша да се осмехне.
Трчала сам ко без душе. Кремпите су поскакивале у кутији. Задихана, утрчах у собу. Мама је стајала крај кревета окренута према прозору.
– Једва сам стигла, само што нису затворили… Како је? Спава? – упитах.
Мама одмахну главом и настави да гледа кроз прозор.
Текст: Даниела Бакић
Извор: Лагуна