Полазећи од претпоставке да су их васпитавали на исти начин, родитељи се често питају зашто постоје разлике између старијег и млађег детета. Сматрајући да су и једном и другом детету пружили истоветно васпитање, родитељи закључују да су разлике производ неког другог фактора који није повезан са начином васпитавања. Верују да су разлике производ дететове природе, урођеног темперамента, генетике, хороскопског знака или сличности са неким даљим чланом породице на кога је дете „повукло”. Дететове нежељене особине родитељи могу да схвате као резултат деловања фактора на које су немоћни, тако да не верују да могу да их промене васпитањем. Претпостављајући деловање виших сила у настанку дететовог нежељеног понашања, родитељи постају немоћни и пасивни.

Шта ако родитељи греше у процени, па је разлика између деце, нежељена особина, резултата васпитања, односно неваспитања? Тада постоји опасност да родитељи пропусте да исправе оно што може да буде исправљено. Зато је корисно да се испита истинитост претпоставке о истоветном васпитавању старијег и млађег детета.
Свако дете живи у једном комуникацијском пољу у коме добија различите поруке од „значајних других” људи, на основу чега изграђује представе о себи, другима и свету. Ту не постоји однос узрока и последице, у смислу да родитељи својим васпитним порукама узрокују да дете буде овакво или онакво, већ они врше утицај на дете. Оно не реагује на поруке као такве, већ на значење, тачно или погрешно, које им је приписало. Родитељи зато више пута понављају важне поруке у тежњи да их дете усвоји. Иако су родитељи веома важни у дететовом комуникацијском пољу, они су ипак само један од утицаја. И зато утицаји у пољу у којем одраста једно дете не могу да се истоветно репродукују у пољу другог детета.
За изграђивање дететове личности важно је и непостојање или постојање брата или сестре, као и однос који међусобно успостављају. За старије дете које се током једног дела свог развоја формирало као јединац, типично је да рођење млађег детета доживи као губитак родитељске љубави зато што је присиљено да њихову пажњу дели са млађим дететом. Ова промена у статусу је довољан разлог да се дете усмери на развој оних понашања и особина за које се нада да ће да му поврате статус љубимца: од претеране послушности па до крајње непослушности. Међусобни однос обележава и млађе дете које касније открива да је у сенци напреднијег и способнијег старијег детета, због чега може да закључи да је оно неспособно и мање вредно.
Иако је моћ васпитања велика, очекивање истоветног резултата због наводно истоветног васпитања треба одбацити као педагошки мит.