Деца су чиста бића, неискварена негативним искуством. Она су украс света. Оплемењују, како своје родитеље, тако и нас који радимо са њима.
Свако ко има дете или ради са децом зна да нас „велику децу“, та иста мала деца могу много чему да науче. Да ли знате чему?
Нечему што смо и ми знали, вредновали и поштовали, али временом, под утицајем искуства, запоставили или заборавили.
Искрено пријатељство, дељење, помагање другу у невољи, говорење истине, приступање другом људском бићу без лоше намере, жеља за игром, поверење и праштање су само неке од вредности које постоје у дечијем свету, а које ми одрасли често заборављамо.
Проблем су увек одрасли, деца никада нису крива, јер она најчешће уче по моделу, а њихови модели су родитељи. Сви они имају другачији начин васпитања сходно свом систему вредности, уверења и наслеђених образаца и улога.
Потешкоће настају онда када у начину васпитања преовлађује удовољавање, тј. фокусирање искључиво на задовољење дечијих жеља одмах и по сваку цену, а не припремање тог малог бића за реалан живот.
Деца чувана „под стакленим звоном“ често се веома тешко уклапају у групу, плачу ако не постоји могућност да се њихове потребе одмах задовоље, веома ретко умеју да се изборе за себе, постају рањиви и асоцијални, неретко имају осећај да их друга деца не воле и да их нико не разуме осим родитеља.
Заштитнички нагон родитеља према детету је биолошки оправдан и сваком детету веома потребан.
Оно што ни једном детету није потребно јесте претеривање у бризи.
Веома често видим да родитељи довозе и одвозе децу из школе, мешају се у њихов одабир другара, траже од наставника да се дететове потребе увек и одмах задовоље, да их МОРАЈУ чинити срећним, не схватајући да улога школе и наставника није да децу чини срећним него да их припреми за реалан живот, да их учи како да се боре за себе и пронађу своје место у друштву у коме живе.
Најбоље је када школа и родитељи сарађују и заједно уче децу преузимању одговорности, разборитости, прилагођавању, дружењу, раду у тиму, радним навикама и дисциплини. Колико год постојале несугласице у односу и комуникацији родитеља и наставника, добробит детета мора бити увек на првом месту!
Будимо реални. Родитељска помоћ и брига су увек потребни, па и када одрастемо, али онај родитељ који се повуче када види да се дете сналази може бити сигуран да ради праву ствар. Много је битно допустити детету да упозна живот какав јесте, помоћи му да овлада вештинама које ће му служити да постане стабилан и зрео човек и када оде из породичног гнезда.
На овај начин деца ће израсти у одговорне, задовољне и емоционално зреле људе кадре да се ухвате у коштац са животом!
Дужност родитеља није да увек и по сваку цену учини своје дете срећним, већ да га научи да сам себе чини срећним.
Аутор: Оливера Ковачевић, блог Психологично
Напишите одговор