Радећи са децом у прилици сам да посматрам стилове васпитања које данашњи родитељи негују. Нешто што сам приметила, јесте да родитељи у великој мери презаштићују своју децу, не схватајући да претераном бригом и заштитом чине да њихова деца, када одрасту, буду мање способна за живот него што би могла бити.
Свако дете, током свог одрастања, пролази кроз различите развојне фазе. Те фазе подразумевају одређене активности, изазове, емоције и жеље са којима се у том тренутку први пут сусреће. Начини на које долазе до циља и превазилазе изазове чине стратегије које деца усвајају и примењују касније у животу. Свака активност која је нова у дететовом животу носи са собом одређени ризик и опасност за њега. Много је битно за родитеље да схвате колико су овакви развојни ризици корисни и важни за дете и његову самосталност.
Презаштићујући родитељи изједначавају љубав и бригу, па је, по њима, добар родитељ онај који своје дете штити од било чега лошег што му се може десити. Питање је да ли је све непознато и ново лоше? Да ли је свако лоше искуство или неуспех штетно по ваше дете? Да ли оно доноси неку корист за дететову одраслу доб?
Уверења која презаштићујући родитељи преносе својој деци односе се на опасност коју људи и свет око њих носи са собом, као и то да је дете потпуно неспособно да брине о себи. На тај начин, због неискуства и немања вештина потребних за хватање у коштац са животом и изазовима које он носи, дете када одрасте заиста постаје неспретно, стидљиво, повучено и несигурно у себе.
Верујем да и ви, као и ја, често можете чути или видети да родитељи пакују књиге за школу својој деци, да га не уписују на спорт јер се може повредити, одговарају уместо детета када га неко нешто пита, секу хлеб уместо њега јер ће се оно повредити. Шта мислите, шта деци овакво понашање родитеља говори? Да ли мислите да ће деца имати поверења у себе и сматрати себе способнима уколико родитељи раде све уместо њих?
Родитељска помоћ и брига су увек потребни, па и када одрастемо, али онај родитељ који се повуче када види да се дете сналази може бити сигуран да ради праву ствар. Много је битно допустити детету да упозна живот какав јесте, помоћи му да овлада вештинама које ће му служити да постане стабилан и зрео човек и када оде из породичног гнезда.
Дужност родитеља није да увек и по сваку цену учини своје дете срећним, већ да га научи да само себе чини срећним.
Аутор : Оливера Ковачевић
Извор: blog.superskola.rs