Целокупан рад у дечјем вртићу темељи се на Програмском усмерењу одгоја и образовања предшколске деце у којем се налазе основна полазишта рада с децом предшколског узраста. Према хуманистичко-развојној концепцији, свако дете има своја посебна права. У васпитању треба максимално развијати његове индивидуалне могућности и самопоштовање. То важи и за децу с посебним потребама и децу с тешкоћама у развоју која иду у вртић.
Посебне потребе детета су привремене или трајне веће неравнотеже, заостајања или убрзања у појединим аспектима развоја или развоја у целини која се код деце различито изражавају. Према Програмском усмерењу, разликују се три врсте посебних потреба:
- Потенцијалне посебне потребе може имати дете које је током трудноће, порођаја или након порођаја имало неке ризичне факторе (нпр. прерано рођено дете, тежак порођај и др.), које је било или је још увек изложено неким неповољним условима (нпр. непотпуна породица, болест у породици и др.) или дете код којег неки аспект развоја значајније одудара од осталих, односно које се у нечему знатно разликује од остале деце у скупини (нпр. спорији моторички развој, изразито живахно дете и др.)
- Пролазне посебне потребе може имати дете због развојних раскорака између дететових потреба и могућности у појединим фазама развоја (нпр. негативизам у трећој и шестој години) или дете које је доживело неке стресне догађаје у животу (нпр. смрт у породици, боравак детета или родитеља у болници, рођење брата/сестре и др.)
- Трајне посебне потребе може имати дете код којег неке потенцијалне или пролазне потребе нису на време уочене или правилно третиране, дете које је без родитељске бриге дуже одгајано у дечјем дому, болници и сл, даровито дете или дете с тешкоћама у развоју. Тешкоће у развоју су урођена или стечена стања организма која према својој природи захтевају посебан стручни приступ како би се омогућило изражавање и развој сачуваних способности, а тиме и што квалитетнији живот.
Дакле, изједначавање појмова „деца с посебним потребама“ и „деца с тешкоћама у развоју“ је погрешно, будући да нису све посебне потребе деце узроковане тешкоћама у развоју.
У дечјим вртићима највећи број деце с посебним потребама укључује децу с пролазним, затим потенцијалним и коначно трајним посебним потребама. Важно је избећи прерано етикетирање детета с посебним потребама и уочити његове добре особине и способности. На њима затим треба градити позитивну слику детета о самом себи као и позитиван однос околине према њему с циљем успешне интеграције у друштво.
Док је с једне стране важно избећи прерано етикетирање детета, с друге стране се, у пракси, догађа да се пролазне и потенцијалне посебне потребе детета готово редовно своде на индивидуалне разлике и неадекватно третирају. Најчешћи разлози томе су незнање, недостатак времена и мотивације за радом и сл. То дугорочно може бити штетно за дете, с обзиром на то да се нетретиране пролазне и потенцијалне посебне потребе могу развити у трајне посебне потребе. С друге стране, тешкоће у развоју се много брже и лакше могу уочити, а након тога и третирати.
У децу с тешкоћама у развоју убрајају се:
● деца оштећенога вида;
● деца оштећенога слуха;
● деца с поремећајима говорно-гласовне комуникације;
● деца с променама у личности узрокованим органским чиниоцима или психозом;
● деца с поремећајима у понашању;
● деца с моторичким оштећењима;
● деца са смањеним интелектуалним способностима (деца с менталном ретардацијом);
● деца с аутизмом;
● деца с вишеструким тешкоћама у развоју;
● здравствене тешкоће и неуролошка оштећења (дијабетес, астма, болести срца, алергије, епилепсија и слично).
Најчешћи начини идентификације деце с посебним потребама, у дечјем вртићу су од стране предшколског психолога, разговор с родитељима, непосредно посматрање детета у васпитној групи, психо-тестирање и подаци других стручних сурадника. Задатак предшколског психолога, у односу на децу с посебним потребама, јесте да пронађе најбоље васпитне поступке за стимулисање њиховог оптималног психофизичког развоја и интеграције међу вршњаке.