Пише: Љубинка Боба Недић
Да прескочим онај део фрке кад ми се дете родило – шта ћу, како ћу, хоћу ли умети (куку!) да од ова 4,5 кила меса човека направим.
А како нисам психолог, не иде ни да вам причам о моделима васпитања и филозофирам о типовима личности родитеља. Уместо тога, навешћу вам неколико момената из њеног, још мало па осамнаестогодишњег живота, којих се живо сећам, и за које мислим да су били важни. Баш важни. Довољно је велика да ако ово и прочита, сада је касно 😉 Мислим, сада сме да сазна.
Јес’ ми мало глупо да се хвалим рођеним дететом, па ћу преко пола разлога за мој родитељски понос да изоставим, али ћу вам рећи да ми је дете врло духовито, човечно, неповодљиво, критично и самостално. Те су ми особине важније од њених петица.
Како смо до тога стигле, не знам баш ни сама. Има генетике (добро, де – с обе стране), има васпитања, има њене аутономне личности, учитељице, наставника, професора, другарица, другова, књига, филмова, музике… Има свега.
С моје стране, између осталог, било је и овога:
Најраније детињство нам је пролазило нормално – ништа нисмо стерилисали, смели смо да покупимо грисине и кад нам испадну у парку, избегавали смо скупе играчке, замајавали смо се сатима обичном кутијом од креме (отвори – затвори активност), добијене барбике смо прослеђивали другим девојчицама, чије су маме то волеле, а ми смо имали разне коцкице, пластелине, бојице…
Када је са 3,5 године кренула у вртић, постигле смо договор: не сме да туче девојчице, и дечаке ситније од себе; остале сме, ако они први ударе, или да би одбранила неког слабијег. Молим лепо!
Недељу дана после 4. рођендана, отишла је на прво зимовање са вртићем (после је ишла редовно и на зимовања и на летовања, без родитеља). Не везујте децу себи за сукњу! Осамостаљујте их. Себични сте ако их не пустите само зато што ће вам недостајати 😉 Али, не терајте их да иду ако деца нису спремна. Ово моје је било спремно.
Негде у том периоду сам на интернету наишла на студију неке енглеске научнице (наравно да се не сећам имена), која је сасвим научно објашњавала да свирање клавира у узрасту од 4 до 6 година директно утиче на интелигенцију детета. Баш клавир, и баш тада. Тврдила је да се једино том активношћу постиже да неке мождане ћелије бацају електричне импулсе до неких других, са којима се иначе не би никада „среле“ ако нема тог клавира до 6. године. Не сећам се како, али мене је та научница убедила. То је био једини мој родитељски захтев везан за њене активности, икада! Ишла је на приватне часове и свирала клавир у том узрасту. После је наставила још неколико година, али што се мене тиче могла је и да изабере да неће више.
У вртићу се пријављивала за све и свашта, и за све је имала подршку: школа плеса, школа каратеа… и тако редом, до ‘школице за манекене’. Пошто је мени сасвим одвратно да девојчице од пет година уче да се врцкају и трепћу, то нисам хтела да дозволим. Једино то, икада! Како? Па питала сам је шта је у којој школици учила, она је одговарала, а за школицу за манекене није баш знала чему служи. Кад сам јој објаснила, само је рекла: „Шта? Да учим да ходам?! Е, свашта!“ И сама је одлучила да неће 😉 Да, то је та највећа родитељска мудрост – пусти дете да одлучује само, али се потруди да одлучи како треба.
Једина ситуација у којој сам тражила везу за дете, био је избор учитељице. И данас мислим да то не треба препуштати случају, ако је икако могуће. Ја сам нашу одабрала још док сам била трудна (онако, уз мало прерачунавања ко ће да преузме генерацију кад моје дете крене у школу). Одабрала сам учитељицу за коју сам знала да је веома захтевна, да има много искуства, и да врло критички бира шта од новотарија треба да усвоји, а шта не. На првом родитељском је тражила наше одобрење да тако ради, и добила га је. Из те њене генерације већина ученика је и данас одлично. Ех, да не заборавим – подједнако ми је било важно што сам знала да се та учитељица стално смеје 🙂 Не дајте децу мргудима! Сретаће их довољно кад порасту 😉
Негде у другом разреду укапирам ја да она сматра да су јој само петице суђене, да се ништа испод тога не сме догодити, а богме, мало је почела и да се прави важна по том питању. Е, нећеш, синак! Одем до учитељице и замолим је да мом детету да тројку. Жена ме гледа разрогачено и каже да такав захтев још није добила у радном веку. Објасним ја њој потанко о чему се ради, и ова јој сутра звизне четири минус (Клела се после да тројку никако није могла да јој да). Дете, ко попишано, да простите. Ја хладна ко шприцер. Кажем „Па, шта? Је л’ то може да се поправи?“ – поправимо, преживимо, схватимо да је све то за ђака, и да крај света изгледа другачије.
Чини ми се да је била пети разред, кад ми је код куће описивала како њена другарица из одељења ни данас није умела да уради задатак, па су јој се сви смејали, јер је оваква и онаква. Опа! Ту се ја уозбиљим, на лицу места саставим сценарио како то дете вероватно сваког јутра плаче, тужно и претужно, не мили му се у школу да иде, где се сви друже и радују, а само је она тужна и њој се смеју. Па мало скренем на „Је л’ ти мислиш да си лично заслужна што брзо капираш и лако учиш? Е, па ниси. Имала си среће. А она је имала мање среће, и ви је малтретирате због тога. Прави човек би јој понудио да јој помогне и објасни, уместо да јој се смеје.“ И верглам тако, баш надахнуто, док ми се чедо није расплакало, не због грдње, него од туге. Укапирала је како је лако повредити некога. На ту сам „лекцију“ можда и најпоноснија.
Сама је бирала други језик који ће учити у школи. Сама је бирала кад ће грађанско, а кад веронауку. Сама је бирала који ће смер уписати у гимназији. Сада сама одлучује шта ће да студира. Има права на то.
Имала је 15 година када је на почетку летњег распуста изјавила да не зна шта ће од досаде ако не буде имала чиме да се бави током лета. Села сам за рачунар и убила се тражећи неки волонтерски програм на који примају и малолетне. И нађем Нишвил! Била је то љубав на први поглед (ове године опет волонтира тамо). И тек тада схватим шта сам, грдна, урадила – 10 дана, Ниш, а њој 15 лета. Куку, шта ћу сад? Ништа. Спремим се и ја, нађемо варијанту да боравимо у стану дивних људи који су тада били на мору, и одемо заједно. Наравно да се подразумевало да може да иде где и остали, остаје докле и они, али да ја будем у истом граду, за не дај Боже. То је било предивно искуство, и много волим што је ишла.
Са 16 година је саопштила да хоће у Чешку, на размену ђака. Троје најбољих из Ар и Кг стичу право да иду на три месеца, и она је решила да буде међу то троје. А лепо је имала варијанту да иде и на 15 дана, као сав нормалан свет. Прво сам испала кретен, и рекла да не долази у обзир, и убила се тражећи један једини разлог у који ћу да упрем прстом и кажем „Е, због овога не можеш!“. Нисам га нашла. Променила сам мишљење после пет дана и пустила је. Истина, утицао је и њен пренеражен поглед када сам рекла да не може, јер је заиста огроман труд уложила да се сама избори за то. Нема ту веза и везица, братац! Њен лични успех. Сада када о томе размишљам, пресрећна сам што је ишла. Ја у њеним годинама нисам имала такве могућности. (Узгред, за време боравка у Чешкој, двапут је с другарицом мало силазила до Беча, ‘нако, туристички. Њих две, саме!)
Мислим, нисам ја сада овим текстом измислила неку топлу воду, али вас ништа нисам ни слагала. Ако можете нешто да закључите из мог искуства, драго ми је да сам га поделила са вама. Грешимо, мучни, васпитавајући их, а све време мислимо да радимо у њиховом најбољем интересу. Нигде, бре, нема школе за доброг родитеља. Читаш неке књиге, читаш, па их бациш, јер укапираш да је најбоље да следиш свој осећај. А тај осећај ипак није увек најбољи за дете. Некад је само за нас најбољи. Још сам ја имала трипове да ће израсти у несигурног младог човека, јер ја умем да будем баш доминантна, да режем коментарима. Али, не. Отргло се дете, све у шеснаест. Већ неколико година са њом разговарам малтене на равној нози. Добро, кад баш треба, смрачим се, и тада зна да преговора нема, али су такве ситуације баш, баш ретке.
Тешко је ту бити паметан.
И стварно је загуљено данас бити мајка!
Али је, брате, много лепо 😉
Пише: Љубинка Боба Недић
Извор: ljubinkabobanedic.blogspot.rs/