Платоново схватање идеалне државе је уско повезано са његовим схватањем васпитања и образовања. Вапитање и образовање, које је под надзором државе треба да урођене способности сваког грађанина развије и обликује у потребна социјална својства – да развије смисао за заједницу, за праведност. Тако је један од основних циљева државе да обезбеди ону слободу, у којој сваки грађанин може вршити онај посао за који је најобдаренији и најспособнији.
По Платону сви људи нису једнако способни за исте послове. Зато је нужно да се у држави постави више сталежа. Платон је у својој идеалној држави људе поделио у три сталежа, а то су: владари (филозофи), чувари (војници) и трећи сталеж чине сељаци, радници, занатлије, трговци, робови. Трећи сталеж задржава своје приватно власништво и производи за цело друштво, а један део својих производа даје бесплатно онима који ће се бавити другим пословима – чиновницима, чуварима, владарима. Овај сталеж треба искључити из политичког живота и управљања, јер за то није способан сматра Платон.
Свакодневни живот је пун разних непријатности, јер људи нису заузели своје право место у друштву, нити уочавају довољно смисао деловања. У Платоновој идеалној држави, требало би сваком дати право место према његовим природним способностима. Свако ће радити само један одређени посао, који ће одговарати његовим способностима, и тако користити, и себи и целини. Да би се ово стање у држави постигло, треба усмерити сву пажњу на васпитање и образовање, на основу чега ће се извршити селекција за поједине функције у друштву. Пошто је по Платону васпитање и образовање примарна, најважнија функција државе, држава преузима бригу за подмладак тиме што одређује „колико се деце има родити, ко их и с ким и када треба родити, да би се добило здраво и крепко покољење“.
По Платону васпитање и образовање је под надзором државе, јер би појединци у кући могли лоше схватити смисао целине, па би се лако искварили. Зато што се васпитава и образује у млађим годинама, Платон сматра да треба прегледати дела свих песника, а све оно, што људе може или покварити, или у њима развити неку претерану нежност треба избацити. Такође, треба избацити многа места из Хомерових епова, јер он боговима приписује многе лоше ствари, па би људи могли схватити – да себи могу допустити још горе ствари, јер и богови чине разне преступе. Уметност треба потпуно одбацити, јер та дела не приказују оно битно, што је идеја, него опонашају тек предмет. Платон задржава само стваралачку уметност, ону која се рађа из државотворне мудрости.
У васпитању и образовању се од прве до треће године детета обраћа пажња на телесну негу, од треће до шесте на реду је приповедање митова, од седме до десете гимнастика, а од десете до тринаесте читање и писање. Од четрнаесте до шеснаесте године се учи песништво и музика, којој Платон, као васпитном средству приписује посебан значај. Од шеснаесте до осамнаесте треба се бавити математиком, астрономијом, а од осамнаесте до двадесете године траје ратна обука. Када се тај део васпитања и образовања заврши, следи први избор. Држава проверава сваког појединца, а испит се врши непристрасно и без обзира на сталеж којем ученик припада. Тако на пример они који не покажу склоност ка умном раду, али су храбри, остају у војничком сталежу и не напредују даље. Они који су се показали као најспособнији продужавају научно образовање у синоптичком смислу до тридесете године, када долази други избор, много строжији од првог. Мање способни иду на чиновничка места, а мали део најспособнијих проучава дијалектику још пет година, а онда постају команданти до педесете године. И они су тек у педесетој години способни да постану владари, тј. филозофи. Према томе филозофи нису само теоретичари, него имају и велико практично животно искуство, које им омогућава да све добро виде и одлуче.
Васпитање и образовање, по Платону се не односи само на мушкарце, него и на жене, којима се, као и мушкарцима, отварају исте духовне могућности, јер и оне могу да учествују у ратовању и владању.
Између Платонових сталежа не постоје ограде, које појединац не би својом личном способношћу могао да савлада. Да ли ће неко постати радник, војник или архонт, то се не решава ни монополисањем прилика ни препорукама рођака. Свако према способности показаној на испиту може из једног сталежа прелазити у други. Тако на пример, ако се син земљорадника истакне својом филозофском или чуварском способношћу, државни органи одређују му филозофско или чуварско васпитање, а ако син филозофа или чувара покаже земљорадничку способност, упућују га на земљорадничке послове.