Принцеза Оливера Лазаревић, најмлађа кћер кнеза Лазара и кнегиње Милице рођена је око 1373. године. Након Косовске битке била је дата у харем турском султану Бајазиту. Цена мировног споразума је у то доба била уобичајена – политички брак. Међутим ова цена је била и ужасна, јер је силни султан Бајазит, на Газиместану погубио њеног оца, кнеза Лазара.
У пресудној бици са Турцима, на Видовдан 1389. године, на Косову пољу, Србија је остала без свог владара кнеза Лазара и великог дела племства. Након 1389. године, уместо Стефана Лазаревића, који је тада био малолетан, на престо долази кнегиња Милица. У то време, поред турске опасности, опустошеној и обезглављеној земљи запретила је и Угарска. Стављена у тежак положај кнегиња Милица је са Државним сабором донела одлуку да прихвати вазалне односе и преда своју шеснаестогодишњу кћер Оливеру у харем султана Бајазита.
Пристајањем да уђе у политички брак и у харем султана Бајазита принцеза Оливера Лазаревић је постала талац опстанка отаџбине. Константин Филозоф је овом догађају дао епску црту. Тако он запажа да је Оливера дата Бајазиту „да би било спасено христоименито стадо од вукова који су га клали“. У житију деспота Стефана Лазаревића каже да је то она „која је странствовала такође за избављење отачаства и са Богом била посредница, као она древна Јестира“. У њеном животу Константин Филозоф налази паралелу са старозаветном Јестиром, која је удајом за персијског цара Ксеркса спасла свој народ, јер је својим утицајем променила његово мишљење разоткривши заверу против јеврејског народа. Управо ово поређење са Јестиром указује да је њена удаја тада била схваћена као жртва за опстанак српске државе.
Принцеза Оливера се у пратњи младог кнеза Стефана, који је касније постао деспот, 1391. године из родног Крушевца упутила у разрушени Адријанополис, који је постао Једрене – европска ратна престоница Османлија. Према предању, српски народ је цео пут из Крушевца ка Дренопољу, засуо ружама свестан огромне жртве лепе принцезе.
Међу многим женама у харему, принцеза Оливера је постала једна од четири султанове законите жене – кадуне. Природна сналажљивост, карактер, образовање и васпитање су јој помогли да се лакше уклопи и брже прилагоди условима живота у харему. Малобројни писани извори из тог доба откривају да је принцеза Оливера временом стекла посебан положај и снажан утицај на султана Бајазита. Према турским изворима, Оливера Лазаревић била је ванредно лепа, отмена и имала велики утицај над страстима оданог султана Бајазита. О томе сведочи и Константин Филозоф у житију Деспота Стефана. Сведочанства турских хроничара пуна су једа на Оливеру, која је брзо постала највољенија жена од четири законите кадуне. Тако су записали да се султан због ње понашао као „неверник“, пио је вино и показивао неуобичајену благост према њеном брату, кнезу Стефану и Србији, јер је једина задржала статус државе на Балкану, макар и вазалне. Њен положај јој је омогућио знатан утицај на судбину Србије. Велики српски историчар Стојан Новаковић сматрао је да је Оливера Лазаревић имала кључну улогу у одржању српске државе у најтежим временима. Он о томе пише: „Јер не треба изгубити из очију да се само та српска држава кроз дуги низ година (1391-1402) сачувала у снази и слободи у времену ванредно тешком, кад се свуда по Балканском полуострву све ломило и под турску силу покоравало пред неодољивим Бајазитовим четама. Кнезу Стефану и мајци његовој служи на част да су у овим приликама умели да своје понашање доведу у склад са овим тешким приликама, али су заслуге Оливерине њиховој политици врло значајне, и заслужују да се нарочито у историју забележе.“
У чувеној Ангорској бици 28. јула 1402. године, једној од највећих битака средњег века, Бајазитову војску је потукао монголски освајач Тамерлан. Том приликом су Монголи заробили и султана Бајазита и принцезу Оливеру. Султан Бајазит је умро у заточеништву, а принцеза Оливера је касније ослобођена захваљујући залагању свог брата деспота Стефана Лазаревића. После 12 година, она се са братом вратила у Србију у пролеће 1403. године, где се замонашила. Неки историчари тврде да је она све до смрти деспота Стефана лазаревића, 1. августа 1427. године, била његов „верни пратилац, друг и саветник, подстрекач и тешитељ“. Сматра се да је умрла после 1444. године и не зна се где је сахрањена.
Извор: artnit.net