Васпитање је један од највећих изазова родитељског посла. Сваки родитељ жели да одгаји здраво, срећно, успешно дете, али за то, нажалост, не постоји универзална формула. Дете је индивидуа, мали човек са својим карактером, осећањима и темпераментом који га чине јединственим. Зато и начин на који га родитељи одгајају треба да буде јединствен, прилагођен његовом бићу.
О деци, родитељима, васпитачима и одгоју разговарали смо са Невеном Ловринчевић, психологом, писцем, водитељем више акредитованих семинара за васпитаче и мајком троје деце. Њено лично и професионално искуство је велико и верујемо да ће њени савети помоћи родитељима и васпитачима да пронађу прави пут када је реч о васпитању деце.
З.У. Да почнемо питањем које све читаоце највише занима – традиционални или модерни приступ васпитању? Чврста рука и дисциплина, или договор и поштовање дечјих осећања? Како доћи до праве формуле васпитања?
Срећом, традиционални и модерни приступ васпитању не морају да искључују један други, већ напротив, мислим да удружени могу дати најбољи приступ: и блискост и границе. Мислим да је приступ где је родитељ спреман на блискост, снажну емоционалну подршку и прихватање детета, али и јасно постављање граница, онај приступ који ће дати најбољи подстрек добром емоционалном и социјалном развоју детета. Родитељ са ауторитетом не мора нужно да буде окарактерисан као неко са „чврстом руком“ и мислим да модерни приступ у васпитању са разлогом одбија да прихвати као пожељан модел строгог, крутог и ауторитарног родитеља. Са друге стране, топао, брижан и подржавајући родитељ не искључује то да исти такав родитељ, онда када је потребно, преузме своју позицију ауторитета и јасно и доследно постави границе детету. Једна од илузија савремених родитеља је идеја да све проблеме могу решити договором. У покушајима да то остваре често се исцрпљују, а суштински не раде оно што треба да раде: да постављају границе. Детету је потребно и једно и друго: љубав, али и границе.
Једна од илузија савремених родитеља је идеја да све проблеме могу решити договором.
З.У. Двадесет пет година радите с децом и младима, бавећи се превенцијом емоционалних поремећаја и поремећаја понашања. Који је највећи проблем у развоју данашње деце? Да ли је то недостатак родитељске пажње узрокован трком за пуким опстанком или нешто друго?
Аутор сте и неколико веома популарних књига о родитељству у издању Креативног центра (неке од њих веома радо цитирамо на нашем сајту – Клопке за родитеље, Дисциплина без батина, Ко је газда у вашој кући, Научите да се љутите и друге). Многе од њих помогле су родитељима да реше неке недоумице и превазиђу проблеме. Према вашем искуству, шта је то што највише мучи родитеље у Србији када је реч о васпитању? У чему најчешће греше?
Савремени родитељи су најчешће веома посвећени родитељству, али понекад на начин који није добар ни по њих, али ни по дете. На пример, мој утисак је да родитељи понекад веома стрепе од тога да праве грешке, често уз углавном погрешан страх да ће њихове грешке имати велике и далекосежне последице по дете. У тој претераној обазривости и забринутости некада пропуштају да реагују када је то потребно, или сувише компликују ситуације које су прилично једноставне. Затим, понекад као да је видљив можда не баш страх, али нека врста стрепње од дететове реакције и нелагодност у ситуацијама када дете испољава негативна осећања. На пример ако мама да детету ручак у црвеном тањиру, а дете викне: Нећу тај, хоћу плави!!, није реткост да мама пожури и замени тањир покушавајући да избегне дететово бурно негодовање.
Мој утисак је да понекад родитељи желе да дете увек буде срећно и да не испољава негативна осећања. Ипак, чињеница је да веома често дете неће бити нимало срећно када му се поставе границе. Било да има 2 или 16 година. Ипак, дететова љутња или напад беса никако не могу бити разлог за одустајање од постављања граница. Исто тако, није добро, чак и ако то неким родитељима звучи невероватно, да се цео породични живот врти око детета и његових потреба. Веома је важно да дете током одрастања не живи под утиском да је центар света, већ и да други људи (за почетак његови родитељи) такође имају своје потребе. Важно је да родитељи нађу време и за себе, као и једно за друго, те да не осећају грижу савести ако им њихов мезимац није увек на првом месту. Чак и онда када је он сам незадовољан тиме.
Сходно овим, условно речено, погрешним приступима, проблеми које можемо видети у понашању деце односе се на недостатак самопоздања, незрелост у односу на узраст, тешкоће у односима са вршњацима, проблеме у понашању, слабију контрола импулса, егоцентричност и слично.
Ипак, мислим да је важно рећи и да огроман број родитеља ради условно речено изванредно свој “посао” – посвећени су детету, труде се да решавају проблеме, отворени су за промене и напредак. И поред велике јурњаве у обезбеђивању егзистенције за своју породицу успевају да остваре блиске и топле односе међусобно, као и са децом, и тиме на најбољи начин негују своју породицу.
З.У. Много радите и са васпитачима, првенствено кроз семинаре које водите, а који се тичу ефикасног дсциплиновања деце. Шта је то ефикасна дисциплина и да ли васпитачи имају потребно знање и отвореност за нове приступе у васпитању, или се радије ослањају на традиционалне методе и искуство?
Семинари које радим са својим тимом од 15 психолога веома су добро посећени и на наше велико задовољство, одлично су прихваћени. У новом циклусу акредитованих семинара два се односе на ефикасно дисциплиновање, а друга два на интервенције у кризи и проблеме у комуникацији. Сва четири семинара су намењена васпитачима и наставницима.
Веома је важно да родитељ буде заједно са васпитачима и наставницима на истом задатку правилног подстицања развоја детета.
Наши утисци у досадашњем раду су да је васпитачима и наставницима потребно што више практичних решења и техника за решавање проблема дисциплиновања, решавање проблема пажње, проблема у понашању, информација о утицају различитих васпитних стилова на дете и слично. У новом циклусу семинара ставили смо и значајан акценат на унапређење комуникације са родитељима, као и на решавање проблемских ситуација. Веома је важно да родитељ буде заједно са васпитачима и наставницима на истом задатку правилног подстицања развоја детета. Ако се успостави атмосфера конструктивне сарадње између васпитача и наставника са једне, и родитеља са друге стране, то представља одличну основу за подстицајну атмосферу у школи и вртићу. Поред тога, у односу на све чешће појаве драматичних дешавања и поремећене комуникације, потрудићемо се да наставницима и васпитачима пренесемо практична знања за што боље и ефикасније деловање у кризним ситуацијама или у захтевној комуникацији.
З.У. Који је то савет који увек дајете родитељима, а који наставницима и васпитачима?
Најчешћи савет и за родитеље и за васпитаче и наставнике је исти: важно је деца од нас добијају и љубав, али и да знамо да постављамо границе. Такође мислим да је веома важно не плашити се сопствених (па и дететових) грешака. Однос са дететом који имамо као родитељи је доживотан и свакако је пред нама пуно “грешака у корацима”. Ипак, ако смо отворени за промене и повремена преиспитивања, успећемо да са дететом остваримо топао и близак однос и да се током година прилагођавамо једни другима.
З.У. Да ли припремате неко ново издање?
Књига која ме тренутно заокупља има радни наслов “Нисам најбоља мама! (а слабе су шансе и да ћу да постанем) – исповест обичне маме”. За сада ми је веома забавно и интересантно да је пишем и надам се да ћу је у догледно време завршити. Жеља ми је, као и за остале књиге које сам написала, да је родитељи лепо прихвате и да имају користи од ње.
Интервју водила: А. Ц.