Пред излогом продавнице играчака стоје мама и син који носом оставља печате на излогу и повремено одушевљено узвикује. Он, наравно, не жели да се одвоји од овог узбудљивог призора и мама му каже: “Ако сместа не пођеш ја ћу те оставити.”
Многе мајке и очеви кажу својој деци: “Ако будеш неваљао, ја ћу отићи заувек”, “ако само још једанпут кажеш нећу, ја ћу те оставити”, “ако сместа не уђеш у кућу, нећеш ме више затећи”, “ако нећеш да се купаш, ја одлазим, мени не треба прљаво дете”, “правићеш ти мене од блата кад ме не буде било и дуваћеш да се што пре осуши”, “ми не можемо да те волимо кад си неваљао”, “ни једна љубав није вечита, па ни мајчина” итд.
Родитељи знају да ће ове претње и уцене натерати дете на послушност. Али оно што многи не знају јесте да су те претње највећи извор страховања код деце и да то страховање и несигурност који из њега проистичу могу код деце поред кукавичлука довести и до многих других, понекад и врло озбиљних поремећаја у понашању.
Ове претње нису увек упућене директно детету. Оне се често провлаче кроз размирице родитеља који не мисле како ће дете то доживети и да ли ће га то погодити. “Доста ми је свега, једног дана ћу да се покупим и одем и све ћу да вас оставим, па ти онда види шта ћеш и како ћеш”, или “мени је доста, овако више не може, најбоље ће бити да се разведемо” (а при том не помишљају ни на одлазак ни на развод). А онда се одједном код њиховог детета јави низ страхова: дете не сме да остане само у соби, не сме да се одвоји од маме ни за тренутак, неће у обданиште, неће да остане само чак ни са оцем, боји се воза, аутобуса, авиона итд.
Многе страхове код деце родитељи могу да спрече ако обрате пажњу на свој начин опхођења и говора, а многе могу да отклоне са пуно разумевања и стрпљења.
Страх од губитка родитељске љубави
Не постоји већи страх код деце, поготову млађег узраста, од страха да ће га родитељи напустити или да га неће волети.
Испуњено таквим страховима дете не само што делује бојажљиво и несигурно већ може и да испољава “безразложну” љутњу, може да одбија мажење и љубав за којом чезне, а касније да почне да кињи животиње, туче другове, да непослушношћу привлачи пажњу и проверава љубав, да краде да би новцем и куповином жвака и чоколада прибавило љубав на другој страни итд.
“Па шта ако му претим да ћу га оставити, ваљда види да сам ту и да нисам отишла” одговорила је једна млада мама кад су је упозорили да не треба овако да поступа. А онда је једне ноћи добила болове у стомаку и хитно је пренета у болницу и оперисана од слепог црева. Њен трогодишњи син почео је да је тражи чим је отворио очи. Првих неколико дана био је плачљив, уплашен, повремено је врискао тражећи маму: “Бићу добар, нека дође.” Затим је почео да прави штету по кући, да удара свакога ко му приђе да га помази, да одбија храну.
Објашњење да је мама у болници и да ће се брзо вратити није помогло. А онда, на опште изненађење, кад је мама дошла кући, он није хтео ни да је погледа, ни да јој приђе, а његово понашање било је све горе. Почео је да бесни, да се ваља по поду, да вришти без разлога или ако се некој његовој жељи одмах не изађе у сусрет. Уплашени родитељи обратили су се лекару. Мајка је захтевала да дете остане у болници на лечењу, не схватајући да би га то још више угрозило јер би се још једном оствариле њене претње да ће га оставити. Она, као и безброј других родитеља који на тај начин прете детету да би постигли тренутну послушност, сигурно није ни један тренутак помислила да остави своје дете. Али изненадна болест (а могао је то бити и изненадни службени пут или нешто друго), претворила је детиње страховање у стварност.
Последице су биле такве да је мами и детету била потребна помоћ дечјег психијатра.
Васпитавајући дете и трудећи се да га науче да се лепо понаша и да их слуша, родитељи никада не би требало да прибегавају овим, за дете страшним претњама – да га неће волети или да ће га напустити.
Олга Хаџи Антоновић
Одломак из књиге: Мало дете – велика загонетка
Извор: mojpedijatar.co.rs