Ја сам Она мајка чије дете одбија да иде у вртић и плачом узнемирава другу децу, родитеље друге деце и кога већ не.
Она коју друге мајке гледају са сажаљењем што пролазим кроз тај период, што већ знају да ће то да траје, што је и њима непријатно због плача мог детета, па окрећу главе правећи се да не виде и не чују.
Она коју, опет неке друге мајке, узимају за пример лошег родитеља који не зна да препозна осећања свог детета, не зна да комуницира са њим и успостави правила понашања.
Она чије дете други родитељи узимају за пример како се не треба понашати у вртићу, па свом детету говоре без имало устезања и толеранције: „Видиш како се понашају бебе (упирући поглед у моје бескрајно тужно дете), а ти више ниси беба. Ти си велики дечак, је л’ да? Ти више нећеш плакати, тако смо се договорили, је л’ тако?“
Ја сам Она мајка која се свакодневно суочава са налетом емоција сопственог детета, са осудом одраслих, а највише са свакодневним самопроцењивањем које почиње питањем: Шта да променим у свом понашању како би моје дете лакше прихватило одвајање и останак у вртићу?
Ово није прича о прилагођавању у првој години вртића, ово се прича која се догађа током треће године боравка у вртићу. Прве две године су са сменом одбијања и прихватања прошле сасвим очекивано. Ова школска година или приближније ова календарска година вратила је прилагођавање на сам почетак са једном огромном разликом, да је дете сада свесније тога шта жели, не снебива се да испроба све начине да оствари своје жеље, зрелије је, а збуњеније својим развојним променама.
Као особа која је стручно образована (има теоријска и практична знања, основна и проширена, доедукована из различитих области), која ради са другом децом и успешно решава њихове изазове узроковане развојним променама, сигурна сам, што резултати потврђују, у своје стручно знање и праксу. Као мајка чије дете има проблем одвајања, тотално сам поражена.
Савети и идеје које сам пронашла у стручним књигама и људи које ценим нису довели до промене. Од детета добијам само информацију да жели да се играмо аутићима и да по цео дан буде у кући. Када му услишим жељу да можемо цео дан да будемо у кући и да се играмо, после неког времена му, наравно, досади и жели да изађе на игралиште, да се игра са сестром, да идемо негде… Да моја збуњеност буде већа моје дете само ујутру отплаче 10-ак минута (он каже „Отплачем само једну туру!“), док се остатак дана одлично уклапа у све активности и добро функционише са другарима.
У оваквој ситуацији остаје ми да наставим потрагу, опробам неке нове методе и саслушам своје дете из другог или другачијег угла. Ипак, ја сам Она мајка која не одустаје!
П.С. Текст је писан искључиво у циљу отварања душе и у нади да ће ми синути нова идеја када свој изазов ставим црно на бело.
Извор: dragoslava.wordpress.com
Позната ми је ова прича, доживела сам је и преживела … дете није престајало да плаче до задњег дана … а кренуо је у вртић са 11 месеци…Обилазили смо и психологе, и психијатре, и разне стручњаке који су имали различите предлоге … све смо усвајали, прихватали, пробавали … било је момената кад није плакао, али углавном би то трајало дан-два у месецу, и онда испочетка … Тек када је кренуо у школу, доживели смо тотално другу причу … обожавао је и дневни боравак и саму наставу, сузу није више никад пустио …
Значи, истрпите … проћиће … нека деца не воле вртић али воле школу, што је опет важна ствар за родитеље 🙂
Ja mislim da oni to samo nas vantaju,ta nasa deca.Moja je to isto radila sada je prvi razred.Kad je vode tetka ili deda sve je u redu.Kad je vodim ja ne place ali je sva unezverena i kao tuzna i ne zna gde i sa kim da sedne.Tako da sam zakljucila da pokusava mene da privoli da ne bude tu nego negde gde joj se vise svidja.
Ako pomogne, predlažem vam „ignorisanje“ plača u nastavku uz najlepše maženje i pozdravljanje pri ostavljanju i dogovor da mama dolazi nakon posla da ga pokupi. Vi i vaše dete ste najvažniji sebi i zato ne treba da vas zanima šta ljudi misle, kažu…. to ne treba da vas opterećuje. Faza će proći i zato se ne sekirajte.
Batine su iz raja izasle. Da vidis kad dobije batine kako ce da prestane.
Dete ne place dzabe svaki put…nesto mu tu ne odgovara…ako uporno odbija da ide to znaci da mu nije prijatno…a s obzirom da sam radila u vrticu znam sta se tamo zbiva pa me i ne cudi zasto place…
Da li ste probali da promenite vrtić, ja sam iskreno svoje dete ispisala posle 5 meseci plakanja, u drugom vrtiću druga priča totalno, ni traga od suza jedva čeka da ide. Možda uopšte nije stvar u vama i vašem detetu.