„Он мора да устане, ако може, и да води час и да каже: хајде, децо, да видимо шта смо радили последњи пут. Тако да онај који није знао, научи и тако се обнавља лекција. Много зависи и од учитеља и професора. Они не треба да буду у центру пажње, већ да посматрају и да иницијативу препусте ђацима. Јер то је право образовање и то су прави учитељи“, каже професор др Стојан Раденовић који се нашао и на листи сто „најутицајнијих научних умова света у 2015. години“, а и ове године ће га бити међу тим бесмртнима, мада му то ништа не значи, каже, док испија кафицу у крају којим често шета, недалеко од Машинца. У пензију је отишао са Машинског факултета, иако је својевремено и био наставник у Четрнаестој гимназији, па и на Природно-математичком факултету у Крагујевцу. Али он каже да и дан-данас, свакога дана, сатима ради математику. За то му не треба много – папир и оловка, и довољна је чак и једна шетња.
Његови научни радови цитирају се у свету – чак преко 3.300 пута, објављивао је у око 40 светских часописа, штампано му је око 250 радова. За њега су то само бројке, а уме да каже и да је математика тешка чак и математичарима јер не знају њену суштину. Он сматра да је у математици много тога, па и филозофија живота. Оштро се противи мишљењу да онај ко не разуме математику, треба да буде најнижи радник. Најчешће је на страни деце и каже да му је најдраже било кад би му они поставили питање које не зна. Или кад би му се подсмехнули. Математика јесте баук, али за др Раденовића је нешто сасвим друго.
Шта је математика?
Ово сам чуо од свог професора, мада нема оштре поделе. Имате интелектуалну активност, која се дели на уметност, науку, филозофију и математику. Математика је изнад свих. Она је формални систем, она није наука. Иако у математици можемо да добијамо нова тврђења, теореме и ставове, они постојећи не могу да буду превазиђени. Док у биологији или у медицини имате данас нешто, а сутра је већ превазиђено, са напретком науке. Математика је срж промишљања.
Ви онда не цените друштвене науке?
Напротив, ја веома ценим друштвене науке. Огист Конт је оснивач социологије у 19. веку, али је он, а то мало људи зна, био математичар, и дао је идеју да се оснује социологија. Увек је постојала идеја да се проучава људски род и људско друштво и зато је и настала социологија. Наука је једна, али математика ми је допринела да улазим дубље и да критички посматрам.
Рецимо?
Кад учите, то се знање „нагомилава“ и онда вам остаје само да промишљате. Шта је математички парадокс? Главно је питање зашто је човечанство овакво какво је, а морате да признате да није добро. Парадокс је да људи дозвољавају да буде рата било где, али да после траже ратне злочинце.
Какве то везе има са математиком?
Она вас тера да дубоко промишљате. Људски род и природа су створени и у сталном су сукобу, али су ти сукоби и услов напретка. Ратови и убијања су услов опстанка и услов напретка. Чак и у сиромашним земљама, као и у богатим, људи на институтима смишљају све боље оружје.
Математичари и физичари су на крају ипак решили Други светски рат. Дали су атомску бомбу и били су свесни тога и сигурно су, убеђен сам, добили новац за то, иако је Ајнштајн рекао да нису знали шта ће бити. Али то је неморално, и нетачно. Врхунски научници су у суштини неморални. Док пилоти нису ни знали шта су бацали. То баш све има везе са математиком. Природа нас је створила као врло користољубиве, а користољубље се огледа код нас на различите начине. Рецимо, код председника владе да остане уписан у историји, код мене да решим неке проблеме и будем најцитиранији – што сам остао и у овој, 2016. години, што значи да ће наш универзитет са великом вероватноћом и идуће године бити између стотог и двестотог места.
Стари грчки филозофи су говорили да државом треба да владају филозофи. Да ли ви онда мислите да треба да владају – математичари?
Не. Ја не сматрам да сам нешто изузетно, иако сам математичар, нити правим неке епохалне ствари. Ја само радим и уживам у томе. Држи ме та радозналост да још радим и истражујем. Данас је другачије. Кад сам ја почео да се бавим математиком, све је било бесплатно, чак смо добијали и стипендије, па се сећам да сам својевремено купио неки грамофон „трубадур“ који је био тада хит. Као сада најскупљи телефон. Добијао сам новац у вредности данашње просечне плате, и када сам магистрирао и докторирао, ништа нисам плаћао, чак док сам радио у гимназији, звали су ме да ми дају за „трошкове за магистратуру“, а касније и за докторат. Данас радим, иако не морам, да бих помогао БУ и осталих пет државних универзитета у Србији. И морам да вам кажем да су изузетни. Знам да људи кукају, али уопште није тачно да су наши универзитети лоши.
Али то многи кажу.
Зависи како гледате на све – услови живота су се променили и интерес младих… Деци су те књиге компликоване и превише је ту градива и радних свезака… С овим напретком, информација ми је одмах ту, ево сад сам разменио идеје са двојицом Кинеза, дао сам им идеју и они су то урадили за водећи научни часопис. Немамо ми баш мало научника, не знам зашто влада то мишљење. Људи су објавили 3.750 научних радова и чак и без мојих били бисмо изузетно високо рангирани на листи. Знате ли шта то значи? Да Србија није више у том заостатку иако је сиромашна земља. Постали смо видљиви у свету и сада је то незаустављиво и не зависи од тога ко је министар просвете и хоће ли дати неку цркавицу. Већ је то у њиховом бићу, бићу тих младих људи. Мада мислим да све много зависи и од учитеља и професора. Они не треба да буду у центру пажње, већ да посматрају и да иницијативу препусте ђацима. Јер то је право образовање и то су прави учитељи.
Да ли су онда професори криви што деца не разумеју математику?
Делимично су криви. Ево, деца која иду у други разред гимназије, где иде моја старија унука, имају сваки дан по седам часова и само један дан имају шест, али тај дан ће имати разредни. Ја се не сећам да сам имао толико. То је превелико оптерећење и они ће да се потроше пре него што постану људи.
Како ће се потрошити?
Потрошиће се због великог напора. У Математичкој гимназији та такмичења нису лоша, чак сам и ја ишао на нека, али тада су била из љубави, не зато што вас неко притиска. А сад ако киксну нешто, они се осећају лоше. Не можете у два-три дана такмичења да покажете право знање или да покажете свој прави квалитет. И у том смислу се потроше и већина њих су намргођени, јер кад нису успели, наставник их гледа на други начин јер кроз њихов успех и наставник велича себе. Ја се залажем за мекши приступ. Не морате да будете много ригорозни. Пустите децу да она доказују неке ствари. Ако ви неке ствари које су велики математичари доказивали током 19. века, покажете студентима математике у року од месец дана, онда сте их обесмислили и умањили квалитет и вредност јер хоћете да сви будући инжењери то науче. Да појасним: узмите неко Бетовеново или Моцартово дело, и ако тражите да свако то зна да изведе, онда сте га обесмислили. Јер оно мора да постоји као музичка громада. Али на факултетима не желе мекши приступ. Знате ком они приступу нагињу? Ригидном. Да сами набубају и онда уз напоре испричају тај доказ или гледају у концепт, а после кад дође усмени, не дају студентима да гледају у концепт, него им траже да то набубају. Зато и немају научни резултат.
Нема ту педагогије. Професор мора да буде са стране, са много љубави и поштовања према младима. Најпре морате да будете учитељ.
Слажете ли се онда са овим новим приступом да се родитељи умешају у образовање деце и оцењивање школа?
То је бесмислица. Родитељи и наставници су већ ионако у неким зараћеним односима. У моје време нису долазили у школу. Сад гледам у школи где је моја мала унука, родитељи просто скачу на учитеље и љубе се са њима.
А како бисте то решили?
У педагогији постоји десет принципа којих морате да се придржавате. Један од главних је фронтални рад. Данас учитељ и наставник отворе дневник и прозивају, а немају право да то раде. То раде зато што просветне власти не интервенишу. Професор који седне за сто, запише и одмах прозива, није професор. Он је прекршио главни педагошки принцип. Он мора да устане, ако може, и да води час и да каже: хајде, децо, да видимо шта смо радили последњи пут. Тако да онај који није знао, научи и тако се обнавља лекција. Тада он спонтано упише две-три оцене на часу. У фронталном раду, он оцени ђаке. Ту користи имају сви: добри ђаци обнове градиво, а они који нису учили, науче јер чују од њих. Тако сам ја радио.
Четрдесет година сам радио и нема веће среће од тога да радите 40 година са младима који ће понекад и да вам се подсмехну. Они који то не умеју, који су сурови према ђацима, показују да су полуинтелектуалци. Слободан Јовановић је у једном свом чланку објаснио шта то значи: то је човек који је можда завршио и више факултета, али му недостају две ствари – културна савршеност и морална савршеност. Разликујете их кад слушате мало нашу скупштину.
У чему вам је математика помогла у животу?
Прво, учинила ме је добрим, бољим човеком. Учинила је да разумем. Да немам ту сујету, завист и халапљивост, то ми је математика дала. Па учити математичку гимназију врло је опасна ствар. Није опасна за оног ко је слаб, већ за оног ко је изузетан, побеђује на олимпијади, он је ту угасио и добија велики број завидљивих људи. То није ништа ново, рецимо и Ајнштајн и Хилберт у 19. веку су били у сукобу.
Математика је громада. Резултати математике добијени јуче и данас заслужују странице и странице… То су сјајне ствари за будућност. Мене ова слава није понела јер сам давно схватио да то ништа не значи, осим онима који су завидљиви.
Где је данас потребна помоћ младима?
Сада се, на пример, уводи дуално образовање, сведоци смо сталног претумбавања. Али промена мора да буде поступна, све мора да буде у ходу и постепено, не можете нешто да мењате одједном. Наше школство са свим негативностима, у суштини, није лоше јер је његов почетни концепт из 19. века базиран на француско-немачком концепту. Ако говоримо о неким променама, морају да буду постепене и невидљиве, ненаметљиве. Ово да родитељи оцењују је видљиво и то одмах ствара галаму. Треба нам нешто ненаметљиво, не мора да буде у средствима информисања одмах. Код нас је нагло дошло до промене система. Сад, опет, имате и више издавача, па се дешава да се у једној школи у једном одељењу ради по једној збирци, а у другом по другој. Униформност школе мора да постоји.
Шта бисте ви мењали?
Тврдим да је до осмог разреда довољно да деца трипут недељно имају по један час математике и да касније могу да се баве врхунском математиком. Али еснаф математичара би то тешко дозволио. Они су за максимум.
Верујете ли у будућност наше науке?
Наравно да верујем. Ту нема назад.
Извор: nedeljnik