Ја сам лења мајка. Уз то сам и себична и немарна. Хоћете да знате зашто? Е, па зато што желим да моја деца буду самостална, предузимљива и одговорна. Детету треба пружити могућности да испоље те особине.
Радећи у вртићу, нагледала сам се примера родитељске претеране бриге. У сећању ми је посебно остао трогодишњи Славик. Брижни родитељи су мислили да мора увек и све да поједе, иначе ће смршати. Не знам како су га код куће хранили, али код нас је дошао са јасним поремећајем апетита. Жвакао је и гутао механички све што бисте му дали. Требало је да га ми хранимо пошто „још не уме да једе сам“. И тако га ја храним први дан и на његовом лицу не примећујем никакву емоцију: приносим му кашу – отвара уста, жваће, гута. Морам рећи да кувару у нашем вртићу каша није баш ишла од руке. Тог дана многа деца нису хтела да је једу (и потпуно их разумем). Славик је појео скоро све. Питам га: „Да ли ти се допада каша?“ „Не.“ И отвара уста, жваће, гута. „Ако ти се не допада – немој да једеш!“ Славикове очи блеснуше од чуда. Није имао појма да може и тако. Испрва је Славик уживао у добијеном праву да не једе и само је пио компот. Потом је почео да тражи додатак за оно што му се свиђа односно да гура тањир с јелом које му се не свиђа. Стекао је самосталност у избору. Након тога смо престали да га ми хранимо пошто је храна природна потреба. И кад огладни дете ће и само јести.
“И тако је већ велико дете у вртићу чекало да га неко одведе у тоалет. Кад то нико не учини, дете се упишки у гаће, па се не сети нити да их скине нити да затражи помоћ. За недељу дана проблем је решен.”
Ја сам лења мајка. У неком тренутку сам постала лења да храним своју децу. Са годину дана, тутнула бих им кашику и села поред њих да и ја једем. Са годину и по већ су баратали виљушком.
Природна потреба је, као што знамо, и вршење нужде. Славик ју је обављао у гаће. Његова мама нам је рекла да га на свака два сата водимо у тоалет. „Код куће га ставим на ношу и држим га док све лепо не обави.“ И тако је већ велико дете у вртићу чекало да га неко одведе у тоалет. Кад то нико не учини, дете се упишки у гаће, па се не сети нити да их скине нити да затражи помоћ. За недељу дана проблем је решен. „Пишки ми се“ – обавештавао је поносно Славик целу групу одлазећи на WЦ-шољу.
“Чудесног ли преображаја код наше деце када дође бака! Старији истог часа заборави да уме сам да ради домаћи, да подгреје јело, да спакује књиге и да иде у школу. Плаши се чак и да заспи сам – мора баба да седи поред њега!”
Ја сам лења мајка. Преко викенда волим ујутро да одспавам. Једне суботе пробудим се око 11. Мој двоипогодишњи син гледа цртаћ и жваће медењак. Сам укључио телевизор, сам нашао диск. А старији, који има осам година, већ није код куће. Претходне вечери је добио дозволу да иде са другом и његовим родитељима у биоскоп. Рекла сам му да ми се не устаје тако рано. И ако жели у биоскоп, нека сам навије сат и нека се спреми. Далеко од тога да се успавао… Наравно да сам и ја подесила телефон да звони, ослушкивала како се он спрема и затвара врата, ишчекивала смс о другарове маме… али дете ништа од тога није видело.
Још сам лења и да проверавам школску торбу, опрему за самбо, да сушим ствари после базена и да радим с њим домаћи (узгред, засад добија четворке и петице). Лења сам и да бацам смеће, па га баца он кад крене у школу.
А имам и тај хир да га замолим да ми направи чај и донесе за компјутер. Све ми се чини да ћу с годинама постајати све лењивија.
Но чудесног ли преображаја код наше деце када дође бака! Старији истог часа заборави да уме сам да ради домаћи, да подгреје јело, да спакује књиге и да иде у школу. Плаши се чак и да заспи сам – мора баба да седи поред њега!
А наша баба није лења.
Деца су несамостална ако је тако згодније одраслима.
Превела: Весна Смиљанић Рангелов
Извор: Детињарије