Kако треба поступати када дете стално понавља „нећу“, и како реаговати на испаде беса, плача и неодобравања свега?
Фаза негативизма је само једна од развојних фаза у животу детета. То значи да ће она проћи али и да ће је заменити нека следећа. Међутим, брзина пролажења ове фазе и бурност следећих увелико зависи од родитељског става и понашања према детету.
Прочитајте савете педагога Јелене Холцер, како да реагујете када вам двогодишњак каже „нећу“.
Семафор „нећу“
Ваше дете има право на своје „нећу“, али већ у узрасту од две године почните да му објашњавате да нису сва „нећу“ иста. Направите разлику најпре ви, да бисте је пренели њему. Нека „нећу“ су дозвољена (зелено светло), нека зависе од правила која важе за вашу породицу (жуто светло, променљиво, јер оно што важи за вашу породицу не мора да важи за другу), док су нека „нећу“ детету строго забрањена (у смислу да његово одбијање нема никаквог значаја, па их називамо „црвено“ светло).
Шта би то у пракси значило? На пример, дете има право да неће да се игра неке игре коју сте ви предложили, и да вам тако и каже (зелено светло). У мојој породици важи правило да храна мора да се барем проба пре него што дете одлучи да ли ће да је једе (жуто светло, можда је у вашој породици другачије). Постоје и ситуације у којима ваша реч мора да се послуша без поговора (на пример, да ли ће дете да узима неки лек или не – не сме да зависи од тога да ли оно то жели или не жели. Ово је пример када је дететово „нећу2 потпуно неважно, не подлеже преговорима, и налази се у црвеној зони).
Узвратите истом мером
И ви имате право на своје „нећу“ у неким, за дете важним ситуацијама. Оно ионако тестира границе вашег стрпљења и толеранције. Kако би освестило да „нећу“ уме да буде повредљиво и по њега, најбоље је да осети на личном примеру. Ипак, када на неки његов захтев ви одговорите са „нећу“, идеално би било да при томе имате довољно стрпљења да му тај одговор и образложите. Тада га подсетите да се и ви тако осећате када вам оно говори „нећу“.
Игноришите
Kада ваше дете има испаде беса, а ваше мирно и разложно објашњавање не уроди плодом, ма колико било лакше рећи него учинити, покушајте да га игноришете. Наиме, оно вришти, плаче, има нападе беса… највероватније зато што већ има искуство да то код вас „пролази“. Односно, оно је нашло начин за постизање својих циљева и убудуће. Зато, када га једном убедите (за то ће бити потребна ваша доследност и упорност) да плач и напади беса више нису довољни да добије оно што жели, ваше дете ће схватити да треба да пронађе неки други начин за достизање жељеног.
Објашњење: Иако у узрасту од две године ваше дете није вербално“јако“, оно из ваших речи, из начина како говорите – увелико може да распознаје да ли је неко његово понашање прихваћено са ваше стране или није. Зато користите свој глас, односно речи и општи став тела да му увек јасно ставите до знања шта одобравате а шта не.
Извор: yumama.com