Услед промена у структури и животу породице, због запослености и других фактора који се односе на породицу родитељи и одрасли чланови породице све теже стижу да се довољно брину о коришћењу слободног времена деце, па су деца и сувише често препуштена сама себи. Један од тих фактора су и стамбени проблеми, па је због малих и некомфорних станова деци онемогућено да имају услове за њихове активности и за задовољавање интереса у самој кући. Зато деца траже задовољење својих потреба на неком другом месту или пасивно проводе време у неструктурисаним активностима попут гледања ТВ програма или, данас све ређе, провођења времена „на улици“.
Данас је ово све већи проблем, посебно у Београду, и све чешће се дешава јер се људи, не само из руралних подручја, већ и из мањих градова и села, убрзано досељавају у велики град, пре свега у Београд и Нови Сад. Све интензивнијом концентрацијом становништва у овим градовима значајно се смањују слободне површине за одмор и рекреацију. Људи живе у становима мале и нефункционалне структуре са чак мање од 40 квадратних метара по породици са децом. Такође, све већи број аутомобила и саобраћаја отежава слободу кретања и онемогућава игру деце напољу са другом децом. И када би имали где да се играју напољу, не би имао ко да их чува јер су баке и деде, тетке и други чланови породице далеко.
Деци не преостаје ништа друго него да се играју са играчкама које не омогућавају креативност и стваралачку игру, а средства која све више продиру у подручје слободног времена и у живот деце су мобилни телефони, таблети, рачунари и различити уређаји за видео игре.
У нашем друштву у транзицији и у условима бројних реформи, реформи образовног система и других система, улога породице у обликовању друштва у ком живимо је минимализована.
Социо-економски статус породице није најзначајнији, али је значајан фактор који утиче на организацију слободног времена. Радна ангажованост родитеља и реална могућност да проводе време с децом је такође значајан фактор. Имамо родитеље који раде по цео дан, неки јер раде два посла како би прехранили породицу, а неки због веће зараде или каријере.
Која је последица тога?
Ако прихватимо гледиште да је услов васпитног поступка имитација и идентификација онда се морамо потрудити да током слободног времена деце родитељи као фактори ових процеса омогуће деци да буду око њих и да уче. Од тог процеса постепено се захвата и сазревање при чему се гради самостална личност. Једна од мера превенције је едукација родитеља али и сензибилисање друштвеног окружења за интересовања и потребе деце од којих су најважније игра и активности кретања. Данас су деца углавном пасивни посматрачи, слободно време проводе уз цртане филмове, игрице и забавне садржаје на рачунарима и мобилним телефонима. Деца време проводе на интернету гледајући видео записе и по неколико сати на дан.
Како спречити да до тога дође?
У породици је важно од најранијег детињства између родитеља, детета и остале деце ако их има, успоставити дружење кроз различите окупационе активности. Деца треба да учествују у додавању, доношењу ствари, спремању и другим кућним пословима. Детету треба увек давати оне послове које оно разуме и може да изврши, а после којих могу да добију похвалу. Оваква интеракција у слободном времену деце доприниси успостављању боље комуникације. Овакав начин активног дружења са родитељима и осталим члановима породице је превенција пасивног провођења слободног времена и прекомерног конзумирања садржаја путем рачунара или телевизије и омогућава интенционалност васпитања кроз развој радних навика, развој вештина и учење.
Родитељи ту греше. Једном оцу смо дали савет да заједно са сином опере ауто, а он каже да ни он не пере ауто него га вози у сервис за прање аута. Или мајка којој смо дали савет да укључи децу у кућне послове – она се зачудила са констатацијом да би онда беспотребно плаћала кућну помоћницу ако би она са децом обављала кућне послове…
Деца не могу сама да организују слободно време. Мора им се помоћи у организацији и структурирању слободног времена. Потребно је водити бригу о њиховим стварним потребама за забавом, дружењем, али и за активностима који садрже изазове и истраживање те изискују физички и ментални напор.
Време обедовања, када се родитељи и деца као породица окупљају и деле дневне доживљаје у великој мери доприноси добробити деце. Време проведено у оброцима код куће је веома повезано са стабилним и организованим породичним животом, па стога и деца онда имају мање проблема у понашању. Коначно, рутине око одласка на спавање и време спавања су важне компоненте индивидуалног и породичног времена, и у вези су са развојем детета.
Родитељи могу и да претерају у осмишљавању слободног времена деце. Можемо чути родитеље који су обезбедили деци свакодневне активности: тренирање спорта, страни језик, музичка школа… тако да деца код куће само преспавају. Ипак, не треба заборавити да су основна одредница слободног времена деце треба да буде слобода.
Аутор: др Стеван Несторов, дефектолог, потпредседник удружења „Помоћ породици”