Овде није добро да будеш паметан, да имаш шта за рећи, да имаш шта да обучеш и поједеш, да радиш, да зарађујеш, да излазиш са четрдесет, да шеташ сам ноћу, да идеш без мужа, да причаш више од мужа, да причаш уопште, да се смејеш, да се не смејеш, да тражиш своје, да не тражиш своје, да се бориш, да се не бориш, да си сам, да ниси сам, да си жгољав, да си дебео, да ниси родила, да си родила, да си напустила мужа, да си остала.
Људима ништа није довољно добро.
Баш као кад сија Сунце, па би сви кишу.
Баш као кад је киша, па би сви Сунце.
Баш као кад си добар, јер онда си наиван.
Баш као кад си наиван, јер боље би било да си лукав.
Баш као кад си сам, јер требало би да си у браку.
Баш као кад се венчаш, јер који ће ти ђаво брак.
Баш као кад не родиш, јер ко ће те у старости гледати.
Баш као кад родиш троје, јер од чега ћеш да их храниш.
Баш као кад се школујеш, јер од тога леба немаш.
Баш као кад се не школујеш, јер онда си глуп.
Људима ништа није довољно добро.
Не ваља кад се бориш, јер онда си алав и бескрупулозан.
Не ваља кад се не бориш, јер онда си мекушац.
Не ваља кад причаш, јер онда глумиш памет.
Не ваља кад ћутиш, јер онда си мутав.
Не ваља кад си богат, јер онда си лопов.
Не ваља кад немаш, јер онда си сирот и лењ.
Не ваља кад се смејеш, јер онда си срећан.
Не ваља кад си срећан, јер би требало да си тужан.
Људима ништа не ваља. И углавном закључују на прву, обично онако како им највише одговара.
Ако гањаш каријеру, непосвећена си мајка.
Ако не гањаш каријеру, онда си јадна домаћица.
Ако водиш рачуна о килажи и физичком изгледу, онда си сигурно исфрустрирана и незадовољна.
Ако не водиш рачуна о килажи и изгледу, онда си дебела и одвратна.
Ако те мази и пази, онда је папучар.
Ако те не мази и не пази, онда је неотесани балканац.
Људима мало шта одговара. И ретко ко.
Чак и када би ампутирао сваку своју врлину, сваки свој добар адут, све што би могло да им засмета, не би прошао тек тако. Јер онда би те жалили и говорили „ Јао, јадан“
И онда кад знаш све ово, реци ми, зашто те и даље све толико боли и дотиче, зашто се и даље правдаш и због других мењаш, зашто се прилагођаваш и удовољаваш, зашто се толико силно трудиш да се допаднеш кад знаш, добро знаш, да ће у свему лепом што у себи носиш увек наћи једну малу ситну мрљу и од ње направити кратер у који ће те убацити?
Зашто и даље крајичком ока пратиш њихове реакције на свој живот, своје одлуке, свој брак, своје послове, своју децу, своје изборе, своје килограме, своје домете?
Зашто се толико трудиш да се им се допаднеш, ако знаш да им никад нећеш моћи удовољити онолико колико би ти то хтео.
Зато,
Смеј се, гој се, гладуј, плачи, скачи, тугуј, остани, одлази, ћути или причај, учи или не учи, кувај или поручуј, голити се, закопчавај се, ради или не ради, воли, не воли, самуј, рађај, не рађај, чекај или не чекај, диши, крећи се и живи онако како теби прија, онако како тебе весели, онако да растеш, а не да се скупљаш. Онако да се себи допаднеш, онако да себе заволиш, онако да ти је, пре свега, са собом најлепше и најбоље.
Јер, удовољити туђим прохтевима, немогуће је и непотребно.
И било би заиста лудо.
Ауторка: Јована Kешански
Извор: lolamagazin.com