„Сада се то зове АДХД, ту је пажња поремећена, па се деца понашају тако. У чему је ствар? То је дете које не може да се сконцентрише мисаоно. Држите предавање, и оно слуша, али чим нешто шушне он ка тамо погледа. Одмах би да отрчи да види шта је то. Дете од десет година дође код мене у амбуланту, ја га нешто питам, он трчи ка прозору, дира инструменте…
Јер код деце је доминантан опажај чулима. Он није прешао са опажаја гледања на слушање. И сада све то осим слушања склања у страну. Није способан да своју мисао сконцентрише на једну тачку. То дете не можеш научити реду тако што ћеш му смањити оцену, пребацити из једног разреда у други, и правити од њега чудовиште. Та деца морају се узети код тих дефектолога којим сам ја предавао, и који су научили неуропсихијатрију, да са том децом раде вежбе ритма, познавања простора, да раде вежбе које дете није прихватило у другој, трећој години живота. Да дете сада доживи тај неки ритам, јер је наш живот сав у ритму, од јутра до вечери. Дакле, нећемо га васпитавати из његовог немирлука, него из његовог постојања.
Неко дете у разреду има дислексију, а добар је ђак, али не иде му, не можеш ти њега читањем научити. Хиперкинетско дете је дете са којим још увек не знамо педагошки да радимо. И можемо му помоћи онда када се организује његов живот тако да се кроз неку спортску активност, пливањем на пример, обнове неке форме понашања које му фале, да може да се сконцентрише.
Та деца углавном не знају за лево, лева рука, лево уво… а има десет година. Постоје и неке ствари које се претходно морају научити да би владали својим телом. Они не познају своје тело, нити га познају сазнајно.”
Др Светомир Бојанин, емисија „Агапе”
Припремила: Слађана Пантовић
Напишите одговор