„Sada se to zove ADHD, tu je pažnja poremećena, pa se deca ponašaju tako. U čemu je stvar? To je dete koje ne može da se skoncentriše misaono. Držite predavanje, i ono sluša, ali čim nešto šušne on ka tamo pogleda. Odmah bi da otrči da vidi šta je to. Dete od deset godina dođe kod mene u ambulantu, ja ga nešto pitam, on trči ka prozoru, dira instrumente…
Jer kod dece je dominantan opažaj čulima. On nije prešao sa opažaja gledanja na slušanje. I sada sve to osim slušanja sklanja u stranu. Nije sposoban da svoju misao skoncentriše na jednu tačku. To dete ne možeš naučiti redu tako što ćeš mu smanjiti ocenu, prebaciti iz jednog razreda u drugi, i praviti od njega čudovište. Ta deca moraju se uzeti kod tih defektologa kojim sam ja predavao, i koji su naučili neuropsihijatriju, da sa tom decom rade vežbe ritma, poznavanja prostora, da rade vežbe koje dete nije prihvatilo u drugoj, trećoj godini života. Da dete sada doživi taj neki ritam, jer je naš život sav u ritmu, od jutra do večeri. Dakle, nećemo ga vaspitavati iz njegovog nemirluka, nego iz njegovog postojanja.
Neko dete u razredu ima disleksiju, a dobar je đak, ali ne ide mu, ne možeš ti njega čitanjem naučiti. Hiperkinetsko dete je dete sa kojim još uvek ne znamo pedagoški da radimo. I možemo mu pomoći onda kada se organizuje njegov život tako da se kroz neku sportsku aktivnost, plivanjem na primer, obnove neke forme ponašanja koje mu fale, da može da se skoncentriše.
Ta deca uglavnom ne znaju za levo, leva ruka, levo uvo… a ima deset godina. Postoje i neke stvari koje se prethodno moraju naučiti da bi vladali svojim telom. Oni ne poznaju svoje telo, niti ga poznaju saznajno.”
Dr Svetomir Bojanin, emisija „Agape”
Pripremila: Slađana Pantović