За дете предшколског узраста број представља бројање, односно дете не разуме смисао броја. Стицање појма броја почиње формирањем појма скупа. Као и за многе друге аспекте развоја, како би се стимулисао развој почетног математичког образовања потребно је да дететово окружење буде такво да га подстиче на даља сазнања и истраживање. Сами математички појмови настају као резултат синергије података који сазнајемо чулима и њихове мисаоне садржине.
Како се развија појам броја?
Формирање појма броја је континуиран процес који полази од материјалне реалности а завршава се апстрактним генерализацијама (Ковачевић, 2014).
Када говоримо о развоју појма броја, детету морамо број и бројање прво приближити принципом очигледности. То постижемо тако што ћемо прво бројати појединачне предмете где последњи број који изговарамо показује колико предмета има укупно (на тај начин формирамо појам количине). Након што савладамо бројање путем додиривања предмета, прелазимо на бројање показивањем прстима, затим климањем главе и на крају бројимо покретом очију однсно мисаоно. Мисаоно бројање значи да дете својим погледом обухвата цео скуп.
Развојне етапе у формирању броја
При формирању појма броја постоји више етапа, али се на предшколском узрасту реализују само три (Добрић, 1981):
Прва етапа се реализује на узрасту до пет године, где дете перципира и оперише са групом објеката, а број је реч која одређује једну групу предмета. У овој етапи број је везан за скуп предмета.
Другу етапу карактерише то да је група предмета окарактерисана само једним одређеним бројем.
У трећој етапи почињу се употребљавати апстрактни бројеви, али су они још увек везани за конкретне предмете. У овој фази дете постаје свесно бројних односа.
Приликом формирања појма броја потребно је да дете мотивишемо на почетку активности песмом, причом, игром. Дета кроз различите активности долазе до сазнања да имају један нос, једну главу, две ноге, две руке,… што и јесте почетак формирања појма броја.
Пример: Формирање појма броја 1
Да би смо формирали појам броја 1 као што је речено полазимо од очигледних предмета и појмова из околине, која су деци позната. Окрећемо се око себе и уочавамо једночлане скупове. Питања која постављамо су конкретна:
“Када се окренеш око себе, колико има столова?” – “Један”
“А када погледаш у небо, колико видиш сунца?” – “Једно”
“А чекај, ми смо људи, колико људи имају глава? Колико имаш ти глава на раменима?” – “Једну”.
Затим показујемо слике са једночланим скуповима, слике описујемо тако да увек користимо реч “један” заједно са називом појма који показујемо. Након описа слика, уз сваку слику пишемо број 1, без да именујемо предмет. На тај начин стимулишемо развој апстрактног појма броја. После тога детету можемо да кажемо да сам направи скуп који има један члан (нпр. да од папира у боји исече неки облик и тако направи скуп – принцип очигледности). На крају увежбавамо правилно писање знака тј. броја 1.
Извор: pitajtedefektologa