Било нас је око 1.200 испред Владе РС и Министарства просвете. Бранили смо светињу, ПРОФЕСИЈУ НАСТАВНИКА. Питате се ко нас напада? Разумна недоумица. На њу одговара председница Владе. Каже да је неозбиљно тражити повећање зарада у просвети, али и додаје да је за Владу РС образовање приоритет. То вам је као у оном (пра)старом вицу: „Молим те, немој више да ме браниш!“
Вероватно мисли Влада РС: „Ех, да су нам сви као здравство, наука, социјала, култура… Фини људи, ћуте и трпе судбу своју клету.“ Накарадни платни разреди погађају пола милиона запослених, а изашла је само Унија синдиката просветних радника Србије … Јесмо ли у хибернацији!?!
Када се сетим како су Словенци лепо направили систем платних разреда… У њима су сви који раде за државу и теткица у школи и председник Уставног суда и Републике. Свако на свом месту.
Елем, бисмо, рекосмо и сада чекамо да нас позове (други нападач) Бранко Ружић (Министарство државне управе и локалне самоуправе), да видимо шта ћемо даље са групама, разредима, зарадама, додацима… Наравно, унапред знам да ће највећи проблем бити колико су се они трудили да нам удовоље, а ми, злочести, па не разумемо. Уколико се поменути министар концентрише на нешто друго, осим свог мобилног телефона, могао би да се изненади 1. септембра јер планирамо да му закуцамо на врата (МДУЛС-а).
Чујем (незванично на званичном састанку) да су проблем (Закона о запосленима у јавним службама) неки страни консултанти којима је (домаће) образовање задња рупа на свирали. Баш ме чуди што странац не подржава нашу духовност?!
Мада, пред нама се на крају штрајка, априла 2015. године, поклонио председник, тада премијер Србије! У Отвореном писму свим просветним радницима, остало је између осталог, записано:
„Данас, на дан када су синдикати донели одлуку о обустављању штрајка, имам обавезу, али и част, да сваком просветном раднику, онима који једу тај тежак и сув учитељски, наставнички и професорски хлеб, у име Србије, у име њене деце, кажем једно велико хвала.“
Шта зна страни фактор коме се Александар Вучић захваљивао?
Уааа, страни плаћеници (а бога ми) и домаћи издајници!
СУБОТА, 28. април
ДОБРИША ЦЕСАРИЋ „СЛАП“: Комеморација и испраћај на кремацију… Свака реч је неодговарајућа, у тренуцима када се питам о смислу бивствовања? И баш ту, у капели на Новом гробљу, желим да се сетим живота, а не смрти.
Тече и тече, тече један слап;
Шта у њем значи моја мала кап?
Где једна дуга у води се ствара,
И сја и дршће у хиљаду шара.
Тај сан у слапу да би мого сјати,
И моја капља помаже га ткати.
Теци, драга моја Вера! Теци даље! Биће све онако како си желела и у аманет оставила.
Недеља, 29. април
Влада РС, Министарства просвете и државне управе, већ напали. Стоп. Нека се спреми Министарство рада. Стоп!
Тек данас сам стигла да прочитам Нацрт Закона о штрајку, који у ствари забрањује штрајк. Стандардна српска прича. Најбоље је све обесмислити и помно пратити неки ријалити програм. Најбоље је бунити се у некој дубокој рупи, да те нико не види, да не рушиш идилу. Мада, сећам се ја како је прошао цар Тројан у вези са том рупом и својим ушима… али (ваљда) то овде није тема…
Како год, скоро сви смеју да обуставе рад, чак и полиција када нема ратне опасности, али просвета, не! Нема везе што Међународна организација рада у својој конвенцији (коју смо као прихватили), лепо каже шта о томе мисли, које су есенцијалне делатности и ко сме, а ко не сме… Кога је брига за свет и како тамо ствари стоје? Ове на власти, сигурно није. Има да се покаже просветним радницима чија нана црну вуну преде
Испаде да је просвета делатност чији престанак рада би угрозио живот, безбедност и здравље становништва! Ево коначне потврде колико смо ми за државу битни! Лепо нама стално то прича председница Владе РС! Питам се само, зашто ми после овог сазнања није лакше?
Даје се на знање, има да се забрани штрајк српским учитељима зато што најупорније штрајкују за своја права! Ваљда се тако размишљало код предлагача овог закона, то јест у Министарству рада.
Све су до сада покушали, извргавали су нас руглу, вређали, узимали нам дневнице, а сада су смислили да отпуштају и ваљда апсе…
Ипак, не бринем се ја за нас. Жилава смо ми сорта. Није први пут да смо оволико (не)важни када то држави одговара.
У зависности од емисије која се емитује, у Србији је ујутру приоритет школство, око подне здравство, предвече је то војска, а негде око другог дневника, то може бити социјална заштита, култура или спорт. Зависи од дана, месеца и брзине ветра. Што се тиче Уније синдиката просветних радника Србије, од данас се спремамо за јавне расправе у Новом Саду, Нишу и Београду. Овај предлог ће се разматрати од 8. до 10. маја. Какви штрајкови, такво и интересовање државе за јавне расправе. Како и сами представници власти кажу, док не прође, такву-какву, углавном килаву, јавну расправу, ниједан закон не може пред Владу. То објашњава колико патимо од форме, а бежи нам суштина.
Либерални капитализам је разјапио чељусти. Васионска црна рупа прети да нас прогута. Кад би могао ПР да поништи реалан живот, овде би све било медић и млекце…
ПОНЕДЕЉАК, 30. април
Ми жене имамо невиђену привилегију. Може нам се да родимо мушкарца свог живота! И ето, сада се купује одело за велику матуру.
Имала сам своје матурско вече, истина у прошлом миленијуму. Онда сам извела пет генерација ученика. Након тога сам гостовала на неколико матурских вечери својих ђака. Ово ми је цирка десето матурско, а ипак уникатно, материнско.
Ваљда су оцене скоро закључене, па могу да се захвалим свим знаним и незнаним колегиницама и колегама из Шесте београдске гимназије.
Хвала вам што нисте попустили и онда када сте се уморили.
Хвала вам што сте са мном надгледали луде године.
Хвала вам што сте ми помогли. Хвала вам што он мисли да њему никада нисте, схватиће… увек схвате.
Идемо даље, свако за својим послом.
Са оделом ће ићи теже. Панталоне су или кратке или широке…
УТОРАК, 1. мај
Очекивало би се да сам данас на неком синдикалном протесту, али нисам. То сам завршила 25. априла.
Или да негде вртим прасенце или јагњешце? Не, у мени данас нема те врсте хедонизма.
Они који протестују само на овај дан, изашли су и данас. Било је и ухапшених, то им је осветлало образ. Вербални деликт се вратио. Чудно, имам утисак да није ни одлазио.
Код подизања свести у Срба, синдикат је много подбацио. Премного нас је коштао национални карактер осликан са: „Ћути, увек може горе!“ У окружењу, када помисле да су угрожени, ђипи десетине, стотине хиљада људи. А овде? Овде 1.200. Ипак, то је 1.200 искри, угљевље још није угашено.
Овај дан ћу провести у својој кући у Смедеревској Паланци.
Празна је и то ће бити мој основни утисак данас.
СРЕДА, 2. мај
Нажалост, имала сам више времена да обратим пажњу на изговор наших спикерки и новинарки. Куку мени и до бога мога, у шта се то претворило!?! Акценти код личних имена и сложеница сулуде су језичке егзибиције. Да ли је сада модерно што више укаљати лепи нам језик насушни? Што више га изобличити? Што више приближити енглеском? Сви чувају своје језичко благо, поносе се њиме, а ми!? Овде чак и не говорим о правопису, све више неписмених Срба.
Стидим се колико се брзо одричемо нечега што јесте наша суштина, а језик је баш то!
ЧЕТВРТАК, 3. мај
Члан сам новог сазива Националног просветног савета. Многе су му ингеренције узете новим Законом о основама система образовања и васпитања. Састанак тек трећи (мени други) и још увек немам јасан утисак да ли ћемо моћи да урадимо нешто од националног значаја.
Ово су заостали послови… Дуго је трајало формирање. Увек је теже направити него нарушити. Одрасли смо и све нам је јасно. Занимљиво је да сваки министар просвете посегне за променом кровног (или базичног) закона. Није ни Шарчевић одолео. Сада не одговара више ником, осим свом шефу, Влади РС. Идеја је била да нешто од предлога НПС-а буде обавезујуће, али, авај! Неће то Младен. Зна он боље од свих где у просвети шкрипи. Чак и да је тако, само је човек, греши и грешиће. Зато није добро када никоме (осим, горе поменутом шефу) не одговара. Премного каскамо. Преспоро се возимо. Деценијама нигде нисмо стигли. Одоше нам сви научници и студенти и спортисти… На врисак родитеља (у филму) „Немој да зовем децу! Децоооо!“, овде ускоро неће имати ко да притрчи…
Ипак, када дођете у палату звану „Србија“, на Новом Београду, не оставља вас на миру један други утисак, стварно је онај Јосип Броз знао да ужива!
Пише: Јасна Јанковић
Извор: Данас