Доктор наука, универзитетски професор, отац шесторо деце, супруг, власник пољопривредног газдинства које се бави органском производњом, а од недавно и народни посланик. Говоримо, наравно, о професору Саобраћајног факултета Александру Чупићу за ког су многи први пут чули кад је, онда када су институције одбиле да прихвате студенте који пешаче, загрејао и опремио своје пластенике у којима су и његова деца спавала са пешацима.
Лепо смо рекли да култ личности нећемо градити, али је у овом случају то посебно тешко остварити.
”Већ двадесетак година радим на факултету. И те сцене којима сам ја присуствовао на тим студентским пленумима, волео бих да су сви то видели. Ја ту нисам могао да учествујем, само дођем и присуствујем. Велика ми је жал што то није преношено свуда јер би ово друштво било много залеченије и много раније би схватило шта је то што је иза целе приче. Ви кад видите 200 младих људи који имају потпуно другачији начин комуникације, који су много отворенији за потпуно супротна мишљења. Ја сам присуствовао ситуацији где неки млад човек изнесе неки предлог, а онда након дискусије гласа против тог истог предлога. Мени је то нешто најлепше што сам видео.” – прича професор Чупић у емисији ”Да сам ја неко”.
Признаје да је и сам имао предрасуде према пленуму као таквом те да је то својствено мало старијим генерацијама.
”Пазите, ви дођете на тај пленум и неко ту води тај састанак. Из мог угла то је сад неки нови студентски лидер и питате се шта је ту позадина. Али састанак се онда одвија другачије, не личи ни на шта чему сам присуствовао, траје три сада и изузетно је интелектуално стимулативан. И на крају тог састанка они бирају ко ће да води и припреми следећи састанак.” – казао је Чупић.
Истиче да је процес избора кандидата студентске листе био дуготрајан и открива како је сазнао да је он један од ”изабраних”.
”Било је нешто касно, ја сам играо стони тенис испред амфитеатра, а они су у том тренутку имали пленум, неко је изашао и рекао ми ’можемо ли нешто да вас питамо?’. Послали су делегацију која ми је рекла да желе да формирају студентску листу и да обаве са свим професорима разговоре и интервјуе. Ја нисам разумео зашто би ишли толико широко. Знате ли шта су ми рекли? ’Мислимо да нико неће пристати’. Мене је то… Ја сам им рекао да пошаљу онима који мисле да треба и да су они ти који бирају. Запитао сам се да ли је могуће да мисле да ћемо ми сви да их издамо и замолио сам их да, кад одаберу своје кандидате да ми дају бројеве телефона тих 250 људи јер бих ја желео да их упознам. На те моје речи једна колегиница се расплакала и то никад нећу заборавити.” – присећа се професор, а од данас и председник Скупштине Србије Александар Чупић.
Говорећи о ситуацији када су студенти шетачи, њих више десетина, у недостатку бољег смештаја који је требало да им обезбеди град Сопот, преспавали у његовим пластеницима, Чупић каже да је у свему томе најемотивнија била реакција родитеља те деце.
”Нису они дошли ни незадовољни ни разочарани тиме где ће преспавати. Били су опуштени, ведри. Али количина љубави коју смо после добили и од њихових родитеља и од људи генерално потпуно је несразмерна томе што смо ми урадили. Можда су људи имали ту љубав у себи па су имали потребу да у љубав поделе и да је тако умноже.” – рекао је др Чупић.











Напишите одговор