Зашто ова наша деца устају пре рудара, а лежу кад покрију вампире

Сигурно се сећате једног од најдуховтијих текстова објављеног на нашем сајту: Пет година нисам кафу попила. Таман дигнем шољицу и – саспем је за врат! Реч је о тексту преузетом из урнебесне књиге Зовем се мама, Јелице Грегановић, у издању Лагуне. Недавно је стигао и наставак – Зовем се мама 2, подједнако урнебесан и забаван. Зато доносимо један од текстова из књиге који нам се допао. Избор је пао на један који није најсмешнији, али носи важну поруку.

Децама

Деца појма немају. Не знају да буду деца, па то ти је. Ми смо били сасвим нешто друго, ми смо били деца, а не они. По васцели дан буље у компјутере и мобилне телефоне. У наше време тога није било, јер да јесте и ми бисмо буљили… Не, није то тема, као ни та деца….
Него, већ више година интернетом кружи хвалоспев генерацијама које су знале шта је то бити дете, и који су то мајсторски одрадиле. Судећи по мејловима, видео клиповима и осталим интернетским умотворинама, ради се о нама који смо светло дана угледали средином прошлог века. У споменутом саставу који носи наслов Како смо преживели може се прочитати каква је невероватна квалитативна разлика између нас који бејасмо деца и ових наших данас који се децом само реда ради зову.
Као прво, ми смо пили воду са чесме. Ови наши пију куповну воду из још куповнијих флаша. Јесте да им ми ту воду купујемо и да на њих урламо када их укебамо како сисају славину (легендарни рефрен: „Хоћеш да се заразиш!? Зубе да поломиш!? Чему чаше служе? Узми флаширану…“), али то сад није битно. Битни смо ми. Ми смо пили воду из баштенског црева. Мада бисмо ти исти ми, само кад бисмо видели дете како додирује споменуто црево добили фрас, али није то то. Ми смо пили ту воду и ништа нам није било. Ту и тамо смо били крастави и имали пролив, али то нема везе, као ни то што у наше време није било пластичних флаша. Исте су биле стаклене и свака је тежила бар двадесет килограма живе ваге. Из њих смо пили само уз помоћ публике и асистенцију јачих одраслих особа. А не као ова деца данашња.
Друго, ми смо се играли напољу по цео дан, унутра нас само утерају на храњење. Факат је да нас родитељи нису, одмах при рођењу, уписали на балет, клавир, подводни риболов, флауту, слободно планинарење, четири страна језика, али то је за њихово добро. Због тога ова наша деца устају пре рудара, а лежу кад покрију вампире. Дакле, ми смо се играли напољу. Добро, сад су свуда напољу паркирани аутомобили, нећемо их се ваљда сад одрећи због неких игрица и још некије деце. Ал’ и ти аутомобили возе улицама толико брзо као што у наше доба нису ни на аутомобилским тркама возили, али ми смо били деца, а не они.
И нисмо имали мобилне телефоне. Нису родитељи могли да нас стално зивкају. Јесте да је због тога половина мајки имала хроничну пнеумонију од висења на прозорима, али… Како ја да пустим дете напоље, ако не знам где је!? Друго сам била ја, мислим ми, а друго они. Да.
Ми смо правили играчке од дасака и цевки, данашња деца ништа не праве. Нула. Не умеју ни локомотиву од жице да произведу. А ми… ми смо већ у породилишту умели од ималинске кутије да направимо грчку хладњачу или катедралу Нотр Дам. Јесте да данас нема више ни тих кутија, ни ималина, али могли би да се снађу, деца су, нек’ покажу шта знају. Добро, нас су наши родитељи учили да правимо играчке, али ми смо данас изузетно заузети, не могу та наша деца стално нешто да извољевају. Ко ће да ради и лебом их храни ако ми будемо морали да се млатимо учењем подмлатка како се играчке праве? Уосталом, ено играчака у продавници, какве даске по кући и мотке, само још фали да њима нешто по кући поломе и упропасте.
У самохвалоспеву нашим генерацијама пише и да смо ми били добри у школи, а ко није био добар, тај је добијао још једну прилику – понављао је разред. А не као ова данашња деца. Не знам додуше шта је данас другачије, али нешто сигурно јесте. Наши родитељи се нису стално жалили учитељима, као што то радимо ми. У ствари, као што то раде родитељи те немогуће данашње деце.

Да, и нас су, док смо децом били, родитељи возили невезане у ауту, и без ваздушних јастука, а ни дечја седишта нисмо имали. Јесте да тада ни предња седишта у ауту нису нису имала појасеве а камоли те јастуке, јесте да смо рипали по седиштима и при сваком кочењу, на бар дупло мањим брзинама од садашњих, завршавали носом на поду и крајницима под седиштем. Али ми смо били деца, а не ови сад што ту глуме неку децу, а у ствари не умеју ни честито да падну при кочењу.
Ми смо, каже легенда, падали и рањавали се, губили зубе, а није било тужби. Наши родитељи се нису тужакали, само су ту и тамо забележена родитељска урликања, лупања по вратима и: “Видим ли још једном оног вашег бизгова близу наше зграде…”, док су ова садашња деца тако неспособна да ни родитеље нису умела да изаберу како треба. Све неки килавци који немају снаге да загрувају по вратима, таман толико је имају да могу да се вуку по судовима.
Кад смо већ код падања и рањавања, ми нисмо као ови данашњи носили кациге и штитнике које су нам родитељи купили. И ништа нам није фалило. Сем већ споменутих зуба. Додуше, ја имам и неколико подужих шавова на глави и такво колено да га баш и не показујем ако не морам, али шта ми фали. А не ова деца данашња.
Има ту још непоновљивих квалитета нас кад смо били деца, али и до сада је већ постало потпуно јасно да ова данашња деца никада са нама неће моћи да се носе. Не само по питању кондиције, скромности, издржљивости, маште, неограничености, него и по томе што смо ми детињство успели да преживимо иако нас родитељи и учитељи нису стално водали и слали код психолога и педагода. Мада, кад мало боље размислим, можда је требало, можда би то помогло да ова наша деца буду мрву више деца, а не овакви неспособњаковићи. Ми смо имали детињство на ком сами себи честитамо, а не ова деца. Наша.
Ко ли их само такве направи, да ми је знати?