Њихов однос пролази кроз разне фазе – од игнорисања и ривалства у детињству до најјаче подршке и ослонца у зрелим годинама
У детињству се најчешће слажу као “пас и мачка”, али њихова љубав је и тада снажна и нежна. Другачија од свих осталих. Брат и сестра се воле на најпосебнији начин, чак и када се гласно свађају и једно испред другог иступају као љути ривали. Они који немају ту привилегију, могу само да им завиде. Психолог Драгана Медић каже да је овај однос често од пресудног значаја за све остале релације и улоге које ће девојчица и дечак имати током живота.
Љубав између брата и сестре је специфична и пролази кроз више фаза – наводи психолог. – У раном детињству доминира нетрпељивост праћена неразумевањем и љубомором, јер се деца боре за родитељску пажњу. Девојчице су често нежније, па су и одрасли блажи према њима, фаворизују их пошто су слабије, што дечаке нервира и зато покушавају да докажу да су њихове сестре негативци.
У том узрасту, они су углавном груби, не либе се да “ћушну” сестре, почупају их за косу, подметну им ногу, униште лутку, кажу им да су досадне или глупе. Девојчице то стресно доживљавају. Боли их што их браћа киње и не желе са њима да се играју, па за час падну у сузе. Али ни оне нису тако невине. Понекад уживају док их тужакају родитељима или их шпијунирају, поносно откуцавајући родитељима сваки њихов корак, којим купују њихову наклоност. Саговорница “Живота плус” објашњава да се слична слика одиграва у пубертету, када су браћа и даље званично незаинтересована за дружење са сестрама. Дистанца је присутнија него раније. Али, разлика је у томе што су девојчице јаче, па им често узвраћају ударац. Сада и оне њих игноришу, не труде се да им се приближе и изборе за њихову пажњу или чак покушавају да раде и понашају се супротно од њих. Тај процес се назива “деиндентификација сиблинга” и настаје као последица тежње да буду другачији.
На тај начин се заправо носе са међусобним ривалством. То објашњава зашто је у породици једно дете мирно и смерно, а друго бунтовно и свађалачки настројено – каже Медићева.
Међутим, баш на томе несвесно инсистирају родитељи, јер их одмалена одвајају, настојећи да задовоље културолошке и родне захтеве. Ћерке третирају као нежнице у розе боји, а синове као јуначине у плавом, па се они гледају са крајње супротстављених позиција.
Временом се то промени, јер како одрастају, брат и сестра схватају да немају веће пријатеље једно од другог. Почињу да излазе заједно, слушају исту музику, стварају заједничка пријатељства. Браћа су одувек, али са годинама све више, заштитнички настројена према сестрама и спремна су да се за њих заложе у сваком тренутку. Сестре тако знају да имају свог штићеника, па им то даје осећај сигурности – каже психолог.
Зато се и каже да је бити брат понекад боље него бити суперхерој. Сестре су, са друге стране, браћи највећа подршка, а њихова љубав је толико јака да кажу да ако се деси породични злочин, једино сестре никада нису оптужене, пошто је тако нешто најмање вероватно.
Блискост међу њима досеже посебне висине у још каснијем добу, када родитеља више нема, па се још више окрећу једно другом.
Иако имају своју породицу и свој живот, брат и сестра су увек ту једно за друго. То је посебна љубав, која не личи ни на једну другу.
Не заузимајте страну
Саговорница саветује да родитељи не покушавају по сваку цену да зближе сина и ћерку док су мали, јер то може да изазове контраефекат.
Не би требало да инсистирате да се слажу у сваком тренутку и око свега, да их кажњавате ако једно друго игноришу, јер је природно да се деца у детињству траже, а не да им се нешто намеће. Пустите их да се воле и свађају, али наравно, реагујте ако се туку и повређују. Немојте да заузимате ничију страну, него негујте равноправност, јер је то једини начин да се зближе – поручује психолог Драгана Медић.
Татјана ЛОШ