„Ти си тврдоглав као твој отац“, шиштала је моја бака након што је из још једне расправе са мном изашла као губитник. Тема је, наравно, потпуно безначајна. То је била моја бака по мајци и нормално је било да сам тврдоглав на оца.
Моја бака је, иначе, била учитељица, а након тога је радила и у вртићу за децу лишену родитељског старања. Ђаци и деца o којој је бринула су је обожавали, иако је била строга и поборник традиционалних метода васпитања које су подразумевале строгу хијерархију у школи и породици.
За неког са таквим ставовима било је апсолутно неприхватљиво да једно мало створење које само што се испилило има мишљење о свим питањима (обично погрешно), да гласно изрази то исто мишљење (обично у погрешно време, на погрешном месту и пред погрешним људима) и поврх свега да га брани аргументима и подизањем тона.
У исто време, међутим, читао сам у њеним очима неки скирвени понос што нисам баш био спреман да увек радим оно што ми се каже. Видела је да сам дете које преиспитује све и свакога, а не само њен ауторитет. Могла је да буде потпуно мирна када је реч о мом понашању ван наша четири зида. Знајући ме као таквог, знала је да нисам поводљив, да ме није лако намамити чоколадицом нити ће лоше друштво моћи да ме намами ако сам не будем желео да будем део таквог клана.
Показало се да је у реду не бринути, јер недавна студија потврђује теорију да деца која су спремна да пркосе ауторитету и раде против система боље раде у животу.
Студија је спроведена у две фазе. Истраживачи су прво проценили децу када су имали 12 година и забележили су све важне ствари у вези са њиховим карактером, породичним окружењем и академским успехом. Затим, 40 година касније, вратили су се да виде шта се догодило са овом децом кад су имали 52 године.
А резултат тога је да су деца која су била склонија кршењу правила и нису до краја поштовала границе које су им постављане, али која су истовремено била марљива и учила због знања, а не због оцене, постала одрасли људи са већим примањима, бољом каријером и бољим условима живота.
Према психолозима, закључак из свега овога је да ако је дете тврдоглаво и не дозвољава тек тако себи да туђе ставове и мишљења прихвати без преиспитивања, без обзира на то да ли је реч о пријатељима, наставницима или родитељима, кад порасте, много је вероватније да неће прихватити нижу плату, лошије услове рада или живота.
На овај начин ће увек тежити бољим условима, јер је његов карактер такав – увек ће желети да види има ли шта боље иза угла, без слепог придржавања препорука неког ауторитета, који верује да зна шта је за њега најбоље.
Аутор: Е. Т.