Strategije za “deeskalaciju” besnih ispada kod dece

11 decembra, 2020

Svi smo to prošli. Iznenada, dete upada u histeriju, a mi ostajemo u šoku i ne znamo kako to rešiti. Instinktivna želja da histeričan plač što pre prestane tera nas da i sami počnemo da vičemo jer mislimo da će to najbrže rešiti problem. Dete, onda, plače još jače ili, ako je tinejdžer, možda prevrće očima i jednostavno se skloni.

Foto: Canva

Pretnje i ucene (“nema telefona/crtaća/slatkiša zbog tog ponašanja!”) su sastavni deo metoda discipline u većini porodica, a to dovodi do još brže eskalacije problema.

Zvuči li vam sve ovo poznato? Možda ne znate ni kako biste se izborili sa decom da u rukavu nemate zabrane koje dete ne želi da mu uvedete. To ume da bude baš brzo i efikasno rešenje jer, dete zaista ne želi da mu zabranite crtaće. I onda lako upadnete u tu zamku i obrazac vaspitanja zasnovan na kazni ili, još gore, štapu i šargarepi. Ali, ove nesvesne reakcije zapravo su pravo ulje na vatru. Iako trenutno deluje kao dobro rešenje, ucenama i pretnjama zapravo hranite negativne emocije zbog kojih se dete zapravo i ponaša onako kako vi ne želite. I na kraju – stvari nesvesno učinimo još gorim.

Postoje, ipak, strategije koje vam mogu pomoći da, pravovremenom reakcijom sprečite da histerija eskalira. Važno je da to učinite bez da bilo ko bude povređen. Doktor Gordon Nojfel, razvojni psiholog i autor knjige “Držite se svoje dece” izdvaja pet strategija koje će vam pomoći da negativne emocije kanališete, odnosno da de-eskalirate bes.

Povucite kočnicu

Vežbajte da napravite malu pauzu pre nego što reagujete na dečje ispade besa. Prvo razmislite, pa reagujte. Na početku će vam biti teško, ali ćete s vremenom navići. Pauza od samo pet sekundi može vam pomoći da kanališete sopstveni bes i da reagujete razumno i promišljeno. Dr Gordon Nojfel predlaže da tokom te pauze od nekoliko sekundi napravite neki fizički pokret – zatvorite oči, stavite ruku preko srca ili dodirnite čelo. Ovaj naizgled mali gest je veoma značajan i sigurno će promeniti vašu reakciju i način na koji ćete prići detetu u kritičnom momentu.

Probajte da govorite što manje

Ovo važi za bilo koji sukob u kom se nađete. Kada smo nečim isprovocirani, ljuti, reči koje tada izgovaramo obično nisu ni od kakve koristi. Najbolje je da tad, u tom trenutku, pokušate da se ograničite i izgovorite samo neophodno. Što manje toga kažete, manja je šansa da ćete reći nešto što se vašem detetu može zabosti kao nož u srce, iako vama možda izgleda beznačajno. Na primer, ako dete pravi scenu na ulici, umesto da mu držite lekciju, reći ćete mu da njegovo ponašanje nije prihvatljivo, podići ćete ga i odneti u auto/kući. Tek kad se situacija smiri, kada ste svi mirni, razgovarajte. Tad i samo tad ono što govorite može imati efekta. Jer je dete smireno i može da vas čuje.

Uostalom, male su šanse da će situacija eskalirati ako govorite manje

Pokažite empatiju

Kroz decenije smo uveravani da prema deci treba biti strog, beskompromisan, glasan, inače nas neće shvatiti ozbiljno. Upozoravali su nas da, ako smo prema njima nežni i pokazujemo razumevanje, oni će to iskoristiti i “pregaziće nas”. To je tako tužno, jer zapravo, ništa ne uliva veću snagu i ne gradi jači autoritet od empatije onda kada se suočavamo sa lošim ponašanjem. Kad smo nežni i pokazujemo empatiju, time pokazujemo zrelost i sposobnost samokontrole, baš ono što želimo da naša deca nauče u tim trenucima. Kada odgovarate sa empatijom, mnogo je veća šansa da ćete dopreti do srca svog deteta, a ne samo do njegovog straha od vaše reakcije. Vaš mir mu možete preneti i deeskalirati situaciju. Nemirom ćete je samo učiniti težom.

Spustite se na nivo svog deteta

Ili se (možda) podignite na prste, ako imate tinejdžera. Poenta je da ostvarite kontakt oči u oči, bez detetovog osećaja da ga gledate ljutito s visine. Kada ste nad njim, može mu to izgledati zastrašujuće čak i ako pokušavate da ga umirite.

Komunicirajte pozitivnim tonom

Obraćajte se detetu bez omalovažavanja, komunicirajte jasno, budite asertivni, a ne agresivni. Agresija nas, sama po sebi, tera da se postavimo u gard i branimo. Agresivno bi bilo, recimo, da detetu kažete: “Strašno me ljutiš! Bezobrazan si i nezahvalan!” dok bi asertivno bilo reći: “Osećam ____ kad ti _____.” Na ovaj način, pokazujete jasnu kontrolu nad svojim ponašanjem i osećanjima, dok detetu pokazujete kako se pravilno kanališu i pokazuju emocije.

Iako deluju sitni i nevažni, ovi mali gestovi u komunikaciji imaju snažan uticaj na vašu vezu s detetom. I setite se, svaki put kada vežbate neku od ovih veština, vi zapravo kreirate obrazac u svom mozgu koji će učiniti da vam sledeći put bude lakše da odmerite reakciju. U nekom momentu, pauza pre nego što reagujete i odgovaranje sa empatijom biće vam automatska reakcija.

Priredila: A. Cvjetić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama