На једном родитељском састанку директор једне школе говорио је о подршци коју родитељи треба да пруже деци.
Рекао је да разуме да су данас родитељи презаузети, али да би ипак требало да нађу мало времена за своју децу, сваког дана.
Након што је завршио свој говор, један од родитеља, отац једног дечака, устао је и рекао како током недеље нема времена да са сином разговара онолико колико би желео.
Када ради поподне, а дечак у школу иде пре подне, понекад се данима готово и не виде. Некад ради и дупле смене, па ујутру кад оде на посао син још спава, а кад се врати, дете је већ у кревету, опет спава. Не ради он толико зато што воли, већ зато што је то једини начин да прехрани своју породицу.
Међутим, тај недостатак времена проведеног са сином јако га је мучио и мучи га и даље. Ипак, пронашао је начин да покуша, макар мало да замени сину то заједничко време које му сигурно недостаје. Сваке вечери кад би дошао касно а дете би већ спавало, он би га пољубио и један крај постељине везао у мали чвор. То је био њихов знак. Тако би дечак знао да је тата, иако га пре спавања није видео, био претходне ноћи ту крај њега и пољубио га и помазио.
То је био њихов начин комуникације онда када нису имали бољи.
Цела прича јако је дирнула директора, а нарочито кад је схватио да је реч о оцу једног од најбољих ђака у школи.
То што је отац нашао начин да са својим сином одржава неку врсту комуникације, да му да до знања да је ту, да мисли на њега, да га воли и да, чак и ако физички не могу увек да буду заједно, увек може да рачуна на њега. Кроз тај чвор, дечак је видео љубав свог оца.
Недостатак времена које проводе са децом многи родитељи покушавају да надоместе скупим поклонима или извињењима. Али, тако једноставна ствар као што је пољубац или чвор који овом дечаку представља симбол очеве љубави, значе много више.
Деца можда и не разумеју смисао сваке изговорене речи, али и те како знају да препознају гест љубави, па макар то био и један обичан чвор.
Приредила: А. Ц.